23.11.2016.
Projekcija serijala Kajmakčalan - kapija slobode
U velikoj sali Doma Vojske danas je, u organizaciji Saveza potomaka ratnika Srbije 1912-1920, Medija centra Odbrana i Radio Televizije Srbije upriličena projekcija serijala pod nazivom Kajmakčalan - kapija slobode, koji je ekipa Obrazovno-naučnog programa RTS snimila prolazeći putevima bitaka od vrha Kajmakčalana do Bitolja.
Tim koji čine autor serijala Milica Bajić Đogo, snimatelj hadži Vladan Mijailović, ton majstor Nenad Mišić, uz montažere Tihomira Dukića i Gorana Mijića, u režiji Jelisavete Janić i autorke, uspeli su da na izuzetno teškom terenu prvi put snime dosad nezabeležena istorijska mesta gde se odvijala bitka čija se stogodišnjica obeležava ove jeseni.
U uvodnoj reči uoči svečane projekcije, pred ispunjenom velikom salom Doma Vojske, predsednik Saveza potomaka ratnika Srbije 1912-1920 Ljubomir Marković, zahvaljujući autorskoj ekipi „zbog izuzetnog ostvarenja“, podsetio je prisutne da se 1916. godine odvijala borba između dobra i zla u kojoj su učestvovali naši heroji, svetionici Srbije.– Oni su kalili i kovali oružje koje se zove moral i dali svetao primer kako se voli otadžbina svim našim generacijama koje imaju tu sreću da su potomci takve generacije rodoljuba, rekao je Marković.
Direktor Instituta za savremenu istoriju dr Momčilo Pavlović govorio je o značaju i istorijskim okolnostima koje su prethodile Bici na Kajmakčalanu, za koju je ustanovio da je trajna osnova srpskog kolektivnog pamćenja.Autorka serijala Milica Bajić Đogo, kojoj je, uz ostale zaslužne pojedince za evociranje srpske herojske epopeje 1916. godine, predsednik Saveza uručio poklon plaketu, istakla je da je projekat realizovan sa oskudnim sredstvima, ali sa mnogo želje i vere.
– Bilo je i prepreka za koje smo mislili da su nepremostive, ali smo išli dalje i ulagali mnogo ljubavi, znanja i iskustva – rekla je autorka i dodala da je serijal rađen s poštovanjem prema svim herojima koji su ostali zauvek „tamo daleko na Kajmakčalanu“.Prva etapa u proboju Solunskog fronta i u konačnoj pobedi saveznika u Velikom ratu vezuje se za Kajmakčalan. Vrhovna komanda srpske vojske znala je da bez osvajanja tog vrha na visini od 2525 m. ne može biti ni konačne pobede.Zbog toga se ova bitka ubraja u najveće u celokupnoj srpskoj istoriji, a u vojnim analima ostala je opisana kao izuzetan ratnički podvig.
Iskusni vojni stručnjaci, i saveznički i neprijateljski, smatrali su ovaj vrh neosvojivim. Teške rovovske borbe za osvajanje ove planinske tvrđave trajale su danonoćno cele druge polovine septembra 1916. godine. Najzad, u silovitom jurišu Drinska divizija je, uz velike gubitke, osvojila Kajmakčalan. Žrtve su i na jednoj i na drugoj stani bile ogromne. Mnogi su ostali zauvek tu na pragu otadžbine.
Snimljeni materijal svedoči da su oko samog vrha i danas vidljivi ostaci rovova i mitraljeskih gnezda. Ni posle stotinu godina priroda nije uspela da izbriše tragove odsudne bitke. Ekipa je imali sreću da snimi unutrašnjost utvrđenja i pronađe ostatke nemačke i francuske municije koju je koristila srpska vojska.Padine Kajmakčalana i planine Nidže posejane su grobovima srpskih vojnika. Gotovo da nema crkve, crkvišta gde nema srpskog groblja. Ali, groblja su i duboko u šumama, kao i pojedinačni grobovi, ili po nekoliko u grupama. Ekipa je naišla na jedno takvo groblje, gde su još vidljivi natpisi na sačuvanim nadgrobnim spomenicima. Sa timom RTS išao je i direktni potomak ratnika sa Kajmakčalana, koji je ujedno i potomak Milunke Savić. Njegova svedočanstva takođe, trajno se zabeležena u ovom serijalu.
Poseban deo serijala posvećen je i kapeli na samom vrhu pored kojeg je zvonik sa Pupinovim zvonom, a ispod same kote 2525 je kosturnica u kojoj danas počivaju divovi Kajmakčalana.
