Junaci svakodnevnice – vodnik Aleksandar Vulić
TO JESTE MOJA STVAR!
Nije uredu reći: „Nije to moj posao, niti moja stvar”, ili „ne tiče me se”, onda kad treba pomoći čoveku. To je sveta dužnost svakog građanina, nosio uniformu ili ne, kaže pripadnik Vojne policije, saobraćajac, koji je niz svojih „malih herojstava” nastavio i krajem januara u Pančevu, kada je, prilikom obavljanja zadatka regulisanja saobraćaja za Dan Specijalne brigade, lišio slobode obijača automobila i predao ga Policiji.Ispred Doma Vojske u Pančevu, za Dan Specijalne brigade, na Svetog Savu, došlo je mnogo ljudi, pa sam, s kolegama, regulisao saobraćaj u toj i okolnim ulicama. U jednom trenutku stvorena je gužva na parkingu između vojnog objekta i hotela Tamiš, gde su se gosti parkirali. Vozač autobusa mi je skrenuo pažnju da je tamo primetio sumnjivog mlađeg čoveka s kapuljačom na glavi. Parking nije bio u mojoj nadležnosti, ali s obzirom da sam ovlašćeno službeno lice Vojne policije zakon mi daje pravo, a i kao građanin dužan sam da reagujem, odlučio sam da proverim o čemu je reč.
POTERA
Vulić je pogledao u pravcu iz kog je prema zgradi Doma Vojske, pošto su se parkirali, išlo mnogo uniformisanih lica, i upitao kolegu s crnom beretkom ima li ispred hotela neko sumnjiv, s kapuljačom. Odgovorio mu je da ima.
– Tamo se neko muva, izgleda da krade – odgovorio mi je.
– Napravio sam nekoliko koraka u tom pravcu i video kako se jedno lice žurnim korakom udaljava prema prolazu i nosi dve velike torbe. Istog trenutka sam shvatio da postoji osnovana sumnja da je taj čovek počinio krivično delo i počeo sam da trčim prema njemu. Na parkingu, sa leve strane, video sam otvoren gepek „juga”. On je, kasnije se ispostavilo, odatle izvadio dve velike torbe – i krenuo da beži, priča Vulić.
Vodnik kaže da je, kao pripadnik Vojne policije, svestan obaveze poštovanja zakonske regulative kad je reč o postupanju prema civilima, krenuo u punom trku za njim, i da je, čim je zamakao iza ugla, video čoveka kako stoji pored žice i prebira torbe koje je otuđio.
– Obratio sam mu se. Pitao sam ga šta to radi, i prilazio mu pažljivo. U tom trenutku drama. Iz žbunja je istrčao pas, crni „pitbul”, s velikom glavom, i krenuo ka meni. Sve se toliko brzo dešavalo da ne bih uspeo, i da sam hteo, da potegnem pištolj kako bih se odbranio. Ustremio se na mene i neprestano lajao.
Vulića je na dužnosti već jednom ujeo pas, ali kaže da ih se ne plaši, pa je grozničavo razmišljao šta da uradi pred dva potencijalna neprijatelja.
– Digao sam nogu u pravcu psa s namerom da ga šutnem i terao ga uzvicima, kako bih „kupio” malo vremena, i izvadio palicu, pa sam počeo da zamahujem u njegovom pravcu: „Šibe, šibe”!
Sve to vreme, nisam gubio iz vida počinioca. Posle moje dramatične reakcije pas se malo primirio, pa sam naredio NN licu da izvadi ruke iz džepova. Da bih mogao da ga kontrolišem, rekao sam mu da podigne ruke u vis i da se okrene. U tom trenutku procenjivao sam da mi i dalje veća opasnost preti od psa, pa sam „pitbula” držao na oku, dok sam čoveku prišao na otprilike dva metra, što je za mene bila bezbedna udaljenost, ali mi je omogućavala da po potrebi intervenišem – opisuje vodnik Vulić dramatičnu scenu.
STARA MUŠTERIJA
Kada se čovek s kapuljačom okrenuo, vojni policajac mu je prišao sasvim blizu i rekao mu da ruke stavi na žicu ispred sebe, pritisnuo ga u leđa i raskoračio ga, pa je počinilac praktično bio savladan, bez mogućnosti da reaguje.
– Bilo je jasno i meni i njemu da sam ga savladao. Ipak, primetio sam da u džepu ima improvizovani alat za obijanje, prilagođene stare velike čelične makaze, koje bi mogle poslužiti i kao oružje, pa sam mu ih oduzeo i bacio sa strane. Gledaj pravo, ruke drži gore, na žici! Izvadio sam telefon i pozvao pančevački MUP, ali niko se nije javljao, pa sam „okrenuo” kolegu, civilnog policajca, angažovanog na istom zadatku regulisanja saobraćaja, s kojim sam razmenio broj telefona. „Na parkingu sam, kod hotela Tamiš, uhapsio sam lopova, ne mogu da dobijem tvoje, dođi na parking!”, izvestio ga je.
– Bravo! Odmah ću službenom linijom pozvati patrolu – odgovorio mu je kolega.
– Tada sam pozvao i svog komandira da ga izvestim, dok se osumnjičeni okretao ka meni i pokušavao da započne razgovor – kaže vodnik Vojne policije.
Rekao mu je da je obuću „ukrao od Kineza”, i da mu „dozvoljavaju da od njih krade”, „uvek to radi”. Autoritativnim glasom Vulić mu je naredio da se okrene i gleda pravo. Čovek je više puta pokušavao da se „objasni”: „Rekli su mi da od Kineza kradem slobodno, da oni nemaju konkurenciju”!
– Pitaćemo inspektore kad dođu, odgovorio sam mu, a sad se okreni ka ogradi! Pošto nije slušao i stalno se okretao i započinjao razgovor, stavio sam mu „lisice”. E, sad se okreni da pričamo. Čekali smo patrolu, pas nije mrdao, samo me je gledao, a kada su stigli, inspektori su ga nazvali po imenu, što je značilo da im je „stalna mušterija”. Kasnije sam saznao i da ga nazivaju „nezavisnim pančevačkim distributerom hitne pomoći”, da ne znaju šta da rade s njim jer „za sekund” otvara kola, vešt je, prelazi napred, uzima, odnosi. Ima 21 ili 22 godine, a već više od sto krivičnih dela. Nekada sam i ja imao juga, koji je opljačkan više puta, ukrali su mi akumulator, radio... pa mi je bilo još draže što sam makar jednog kradljivca onemogućio – šali se Aleksandar.
Kad je stigla policijska patrola zamenili su „lisice” i stavili počinioca na zadnje sedište automobila. Pas je sve vreme stajao kod zadnjih vrata policijskog automobila i netremice gledao u gazdu. Nakon uviđaja, koji je trajao čitavih sat vremena, stigao je vlasnik juga, prepoznao svoje stvari i srdačno se zahvalio policajcima i Vuliću.
– Kolege iz MUP-a korektno su priznale da je hapšenje zasluga ljudi iz Vojne policije.
NA STRANI PRAVDE I ZAKONA
Starešine su bile zadovoljne, potvrđuje vojni saobraćajac, ali nisu bile iznenađene, jer su navikli da Vulić, i ranije, u „civilstvu”, kao profesionalni vojnik, izvodi ovakve „akcije spasavanja”. Na parkingu u Železniku 2010. godine spasao je stariju ženu od napasnika koji joj je prilazio spuštenih pantalona. Onesposobio ga je i legitimisao, dok se nije pojavio policajac. Ispalo je da je reč o tašti bivšeg kolege, pa je ona preko svog zeta stupila u kontakt s komandom jedinice kako bi pohvalila svog spasioca, „nekog Vulića iz Vojne policije”.
– Nisam ja poseban, svako to treba da radi. Ne može da se „gleda svoj posao” u situaciji kad nekom treba pomoć. Bio sam u leto 2013. u gradskom autobusu 52, kod pijace u Požeškoj ulici, kada je momak počeo da tuče kontrolorku i gotovo niko nije reagovao. Ustali smo jedan stariji čovek i ja. A autobus pun, svi gledaju. Prišao sam mu s leđa i gurnuo ga, pa ga pritegao uz sedište! Njen kolega, kontrolor, rekao je da nema prava da učestvuje, na šta sam mu odbrusio da sam ja samo građanin, a da svako mora da reaguje, a ako neće da je brani neka stane ispred nje pa neka taj momak njega izudara! Novine „24 časa” pisale su o tom slučaju, naravno, bez navođenja mog imena, a i zašto bi. Ime nije važno, to je neko od nas ljudi.
VOJSKA I BOKS
Vodnik Aleksandar Vulić već sedmu godinu radi u Vojsci Srbije. Rođen je u Beogradu, gde još od osnovne škole trenira u Bokserskom klubu Čukarički, i s kolegama se ovih dana sprema za državno prvenstvo 3. marta. Vojni rok je služio u Kraljevu, kao saobraćajac, gde se istakao, uputili su ga na kurs za komandira odeljenja, pa je Vojsku završio kao mlađi vodnik. U Vojsci Srbije kao saobraćajac počeo je da radi 2009. godine. U prethodnih sedam godina nagrađivan je isto toliko puta, zbog dostignuća u službi ili fizičke spreme. U jedinici su uvek cenili njegov rad, pa je upućen na kurs za podoficira 2013. godine, koji je završio sa odličnim uspehom, baš kao i kurs za vojnog policajca, gde je bio i prvi u klasi.
Vladimir VJEŠTIĆ
