Profesija posvećena miru
.jpg)
Žrtvovanja koje profesionalni pripadnici Ujedinjenih nacija (UN) lično podnose, zajedno sa svojim porodicama, radi obavljanje ove časne, visoko odgovorne i neretko veoma opasne dužnosti, malo ko može da razume. Taj rad zahteva ne samo znanje i profesionalno iskustvo, već i neizreciv entuzijazam, ličnu stabilnost i staloženost, veliki kapacitet za borbu sa stresom, usredsređenost, pažnju, razumevanje, otvorenost i hrabrost. Profesionalni pripadnik svetske organizacije, angažovan u mirovnim operacijama UN, je odvojen od svoje porodice i najmilijih u proseku oko 280 dana godišnje, neretko i više, a to je nešto što se ne može ničim nadoknaditi. U narastajuće opasnim konfliktnim okruženjima, gde najviša međunarodna institucija ponekad uspeva da realizuje samo ograničen stepen kritičnih zadataka, pripadnici mirovnih operacija su u konstantnoj životnoj opasnosti i često pod stalnom pretnjom, napadani, ali i ubijani.Kada se govori o miru u svetu, prva asocijacija za mnoge od nas jeste plavi znak organizacije Ujedinjenih nacija UN. Pripadnici te organizacije duže od sedam decenija angažovani su u ratnim zonama širom sveta, u plemenitoj misiji sprovođenja mira i ostvarenja ljudskih prava. Jedan od njih je i Slavimir Nikolić, politički oficir organizacije UN, zamenik načelnika ~Joint Mission Analysis Centre (JMAC) ~– analitičke i obaveštajne službe – u mirovnoj misiji ~MINUSTAH~ na Haitiju i viši instruktor svetske organizacije za ~JMAC ~entitete, koji je iskustva i znanja oficira RV i PVO Vojske Srbije odlučio da stavi u službu svetskog mira.
Govoreći o svojoj profesiji u UN, posle dugogodišnjeg internacionalnog iskustva, za magazin „Odbrana“ kaže da je taj posao „častan hleb sa sedamdeset sedam kora“. A sve je počelo kada je još kao dečak odlučio da vojni poziv bude njegov životni izbor, a kako ističe, kao i na mnoge dečake njegovog uzrasta tada, veliki uticaj na tu odluku imala je kombinacija istorijskog nasleđa, porodične tradicije, ali i popularizacija tog plemenitog zanimanja u medijima.
– Još od malena sam posmatrao očeve slike u uniformi dok je služio vojni rok na aerodromima po tadašnjoj Jugoslaviji, a veoma bitna odrednica mog budućeg poziva bio je odlazak jednog brata u srednju medicinsku vojnu školu, događaj čiju vrednost je dodatno pojačalo odlazak i drugog u školu za oficire unutrašnje plovidbe. Obojicu je „sledovala“ uniforma i interesantno zanimanje, što je za jednog dečaka, koji se ugleda na vredne porodične primere, postao san koji će sanjati godinama. Neizostavno je reći da sam od tada čekao svaku nedelju i termin emisije „Dozvolite da se obratimo“, koja me očaravala sadržajem, posebno vojnom ili ratnom tematikom. Ujedno, na taj način sam, samo meni znano kako, uspevao da budem bliže svojoj braći, koji su upravo zbog odabranih profesija veoma rano otišli od porodičnog doma.
Dodate li na sve to jednom tinejdžeru, te 1982. godine, i film „Oficir s ružom“, stvorila se takva hemijska reakciju u umu dečaka, da ni jedna prepreka za na putu ka oficirskoj uniformi nije bila nepremostiva. Taj san počeo je da se ostvaruje 1991. godine, doduše u veoma turbulentno doba na našim prostorima, upisom 48. klase Vojne Akademije u Beogradu, a u potpunosti se ostvario 1995. godine, dobijanjem prvog oficirskog čina, u rodu EI i PED. Vrhunski dobitak za mene bio je i taj što su naši roditelji tada imali tri uniformisana sina u tri različite boje – ja u plavoj, jedan brat u sivo maslinastoj, a drugi u beloj uniformi.
Kao oficir Vojske Srbije, učestvovali ste u multinacionalnoj operaciji ~UNMISET~ u Istočnom Timoru, što je prvo angažovanje pripadnika naše vojske u multinacionalnim operacijama UN, posle ponovnog prijema zemlje u svetsku organizaciju. Kakvo je to iskustvo bilo za Vas?
– Savezna Republika Jugoslavija je ponovo primljena u članstvo Generalne Skupštine UN, kao nova država, 2000. godine, a po suspenziji članstva u toj međunarodnoj organizaciji 1992. godine. Krajem 2001. godine izvršeno je prvo nacionalno testiranje i regrutovanje oficira Vojske za učešće u mirovnim operacijama UN, a neophodne uslove zadovoljilo je samo pet naših oficira, uključujući i mene, najmlađeg u toj grupi. Sumirajući iskustva stečena u ovoj mirovnoj operaciji, gde sam radio kao vojni posmatrač na granici između Istočnog Timora i Indonezije, zatim kao dežurni operativni oficir u Komandi vojno-posmatračkog kontingenta i oficir za vezu s naoružanim vojnim kontingentom mirovne operacije, najznačajnije je to što sam imao mogućnost da uporedim nivo naših profesionalnih znanja, poznavanja stranih jezika, vojnih veština, a naročito kvaliteta stečenog vojnog obrazovanja i specifičnih stručnih osobenosti sa onima kod oficira iz ostalih zemalja.
Oficiri naše vojske su pri vrhu svetskih standarda, sposobni da izvršavaju visoko odgovorne zadatke na svim nivoima, bilo u oblasti taktičko-operativnog delovanja ili komandnih funkcija. Upravo je takav zaključak bio jedan od osnovnih „okidača“ za moje profesionalno priključenje UN. Kada je reč o percepciji naše države, odnosno Vojske i njenih pripadnika u mirovnim operacijama, današnja situacija govori sama za sebe – od simboličnog učešća od pet vojnih posmatrača UN u samo jednoj mirovnoj operaciji, Srbija trenutno ima više od trista profesionalnih pripadnika Vojske u jedanaest mirovnih operacija pod mandatom UN i Evropske unije.
Upravo to angažovanje uticalo je da Vaša karijera u narednim godinama poprimi drugačiji tok. Kako ste se odlučili na taj korak?
– Profesionalnu vojnu službu napustio sam 2007. godine u činu kapetana prve klase, na vlastiti zahtev, a radeći tada u Sektoru za politiku odbrane Ministarstva odbrane, što se dešava oko godinu dana po povratku s specijalizacije u Švajcarskoj na Ženevskom centru za bezbednosnu politiku. Odmah po odlasku iz Vojske, preuzimam funkciju šefa Kabineta ministra omladine i sporta u Vladi Republike Srbije, što je drugačije iskustvo od onog u Ministarstvu odbrane. Napuštanje te pozicije proteklo je relativno brzo, a imao sam osećaj kao da sam dan započeo u svom Kabinetu u Palati „Srbija“, a uveče sam se obreo na letu prema Karibima, odnosno Haitiju. Ipak, ponuda za poziciju u mirovnoj operaciji UN na Haitiju stigla je tek posle višegodišnjeg kompleksnog procesa koji je podrazumevao pripremu profesionalne biografije, te prikupljanju detaljne dokumentacije koja je neophodna za apliciranje za posao u UN.
Naime, po povratku iz mirovne operacije UN na Istočnom Timoru, gde sam stekao ličan uvid u funkcionisanje UN i shvatio da je internacionalno okruženje, u kome funkcionišu zajedno vojna lica, oficiri policije i civilni službenici, ono čemu lično i profesionalno težim, bio sam siguran da posedujem daleko više od potrebnih referenci, iskustva i kapaciteta za obavljanje takvih poslova. Proteklo je još dve godine da dobijem poziv za intervju s regrutnim panelom UN, dok je još oko šest meseci prošlo do odgovora i prijema zvaničnog poziva za priključenje UN. Sumirajući sve to, mislim da je potrebna velika mentalna snaga i odlučnost, lični i profesionalni kapacitet, a ponajviše snažna podrška vašeg najužeg životnog jezgra – bračnog druga, porodice i najmilijih, da u današnjem svetu izvršite tako naglu, ozbiljnu, visoko osetljivu zamenu profesije. Profesionalni, bezbednosni, kao i egzistencijalni rizici bili su visoki.
Koliko su Vam prethodno profesionalna iskustvo i znanja iz Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, kao i dužnosti koje ste do tada obavljali, značili u daljoj karijeri?
– Činjenica je da značajan procenat profesionalnih pripadnika UN danas, naročito u mirovnim operacijama, dolazi iz vojnih sredina. Reč je ili o penzionisanim pripadnicima nacionalnih vojski, ili, kao u mom slučaju, o ljudima koji su odlučili da u nekom trenutku promene profesiju. Vojna profesija donosi, i u toku školovanja i tokom službe, izvrsnu bazu za sticanje specifičnih znanja i sposobnosti koje su visoko vrednovane i tražene u sistemu UN. Bilo da govorimo o logistici, transportu, informatici, komunikacijama, finansijama, avijaciji, inženjeriji, administraciji ili politici, analitici i obaveštajnom radu, bivše oficire iz svih zemalja sveta možete pronaći u svakoj od mirovnih operacija UN. Konkretno za mene, iskustva kao nekadašnjeg oficira vazduhoplovstva i roda EI i PED, sa specifičnom službom u trupi, ali i u organizacionim celinama Ministarstva odbrane, poznavanjem i aktivnom upotrebom više stranih jezika, te kontakti sa stranim vojnim predstavnicima, radnim grupama i delegacijama, kao i školovanje i obuka u inostranstvu, svakako su doprinele razvijanju profila i karakteristika adekvatnih za rad u UN.
Angažovanje u okviru misije ~MINUSTAH~ na Haitiju obeležilo je Vaš rad u međunarodnom okruženju. Kakav je život oficira UN u toj misiji?
– Jedan od osnovnih razloga za moje, sada već dugogodišnje angažovanje upravo u mirovnoj operaciji MINUSTAH jeste postojanje takvog operativnog okruženja koje je omogućilo razvoj i delovanje analitičke i obaveštajne delatnosti. Tačnije, ova misija je jedna od pionira takve delatnosti u mirovnim operacijama UN u 21. veku. Posle skoro četiri dekade ignorisanja ovog koncepta i decenije borbe za njegovo uspostavljanje, 2006. godine UN donosi odluku o osnivanju analitičkih entiteta u svim mirovnim operacijama, sačinjenih od vojnih, policijskih i civilnih službenika. Iako je pojam „obaveštajni rad“ u organizaciji UN dugo bio kontroverzan, ova mirovna operacija je od osnivanja analitičko-obaveštajnog organa do danas jedan od priznatih modela u pogledu prikupljanja i obrade informacija, te upotrebe obaveštajnih podataka radi podrške planiranja, donošenja odluka i implementacije mandata mirovne operacije, a dobijenog od Generalne Skupštine UN. Zadatak mog tima jeste prikupljanje, fuzija, analiza i eksploatacija informacija radi analitičke i obaveštajne podrške osnovnih klijenata – vojnih, policijskih i civilnih rukovodećih struktura mirovne operacije. Obavljajući takve složene i osetljive zadatke u složenom i opasnom operativnom okruženju jeste veliki profesionalni izazov.
Da nevolja bude veća, katastrofalni zemljotres koji je pogodio Haiti i njegov glavni grad 2010. godine, a koji je u roku od minuta usmrtio oko 250 hiljada ljudi, prouzrokovao je internu migracionu i humanitarnu krizu za oko dva miliona stanovnika. Desetkovao je državnu administraciju i snage javnog reda i mira, te doveo do epidemije kolere koja je do danas odnela više od osam hiljada života i od koje je obolelo do skoro 800 hiljada ljudi. Nažalost, ovih dana, Haiti ponovo pogađa politička kriza, gde je sudbina izgradnje demokratskog i stabilnog društvenog uređenja, te dugo odlaganih parlamentarnih i predsedničkih izbora opet na testu, a napori, vreme i sredstva, međunarodne zajednice uloženi u stabilizaciju države prete da još jednom budu degradirani ili poništeni.
S kojim ste se profesionalnim izazovima najčešće suočavali?
– O tome koliko je taj posao zahtevan najbolje svedoče činjenice da je reč je o ekonomski i socijalno najnerazvijenijoj državi zapadne hemisfere, koju odlikuju prenaseljenost gradskih sredina i nepristupačna planinska naselja, a karakterišu je česti politički potresi i tendencije za nasilnom promenom izvršne vlasti, konstantne političke nestabilnosti i socijalni nemiri, stalne i nasilne aktivnosti kriminalnih oružanih grupa na terenu.
Uz to, govorimo i o prisustvu naoružanih paravojnih organizacija, visoka je aktivnost međunarodnih narko-trafiking kartela, izrazitoj rasprostranjenosti ilegalnog naoružanja, a otežavajuća okolnost jeste i specifičnost jezika, jer je službeni jezik kreol, koji se ne koristi nigde u svetu, a vrlo mali broj stanovnika govori francuski, španski ili engleski. Takođe, u zemlji postoji i latentna tendencija ka nerazumevanju ili neodobravanju funkcija mirovne operacije UN. Imajući sve pomenuto u vidu, takva praktična, operativna i taktička iskustva nemoguće je steći niti na jednom obliku teoretske obuke ili pročitati u bilo kom udžbeniku, te posredno percipirati. Upravo je to bogatstvo kome čovek i entuzijasta teži kada razmišlja o profesionalnom ispunjenju. Svakako i ispunjenju čovekoljubivih i humanitarnih dela.
Moja obaveza pri tome, kao i obaveza mojih kolega, jeste da prevashodno podelimo ta iskustva i znanja sa ostalima, ali da ih primenimo u obimu koliko je to moguće, u drugim operativnim teatrima. Nameravam da stečena iskustva uskoro primenim i u nekoj drugoj, podjednako zahtevnoj mirovnih operacija UN. Takođe i da znanja pretočim u doktorskoj tezi.
Vaša biografija svedoči da ste se u kontinuitetu usavršavali i proširivali postojeća znanja i veština. Zašto je to važno za posao kojim se bavite?
– Stepen stručnih znanja stečenih do odlaska iz Vojske Srbije, a koji je, između ostalog, igrao ključnu ulogu u procesu prijema u UN, nije onaj na kojem sam lično i profesionalno želeo da ostanem. Jedna od osnovnih kompetencija profesionalnih pripadnika UN jeste i posvećenost stalnom učenju. Izvršavanje redovnih, individualnih, operativnih zadataka u okviru mandata mirovnih operacija zahteva stalno usavršavanje i proširivanje postojećih znanja i veština. U današnjem dobu, sa uvođenjem novih tehnologija i inovativnih praksi, lica koja izvršavaju zadatke u konfliktnim područjima bez usavršavanja i sticanja novih znanja ne mogu biti u stanju da odgovore na narastajuće bezbednosne pretnje, te sačuvaju svoj ili živote ugroženog civilnog stanovništva.
Po priključenju organizaciji 2007. godine, imao sam priliku da pohađam veći broj kurseva usmerenih na usko-stručno profesionalno usavršavanje na Haitiju, u Italiji, Norveškoj i Sjedinjenim Američkim Državama. Danas posedujem međunarodno priznate sertifikate iz oblasti bezbednosnog menadžmenta, analitike i obaveštajnih poslova, upotrebu specijalizovanih analitičkih programa, menadžment incidenata kidnapovanja i oslobađanja talaca, kao i mnoge druge, usko specijalizovane. Osim toga, od 2013. godine, kada sam stekao zvanje višeg JMAC instruktora za UN, počeo sam da predajem na Norwegian Defense International Centre u Oslu. Krajem 2014. godine upisao sam u Srbiji i doktorske studije iz oblasti primenjene bezbednosti, očekujući da razvijam disertaciju koja će tretirati evoluciju analitičke i obaveštajne delatnosti u mirovnim operacijama UN.
Šta to, zapravo, znači?
– Sagledavajući problematiku iz ugla političkog oficira – posvećenog analitici i obaveštajnom radu – najveći izazov jeste razumevanje načina na koji se globalno bezbednosno okruženje menja, te procesa kroz koje prolaze UN radi prilagođavanja svojih aktivnosti takvim uslovima. Ukratko, reč je o prilagođavanju i sistema i nas, profesionalnih pripadnika organizacije, bezbednosnim stvarnostima u operativnim teatrima. Mirovne operacije današnjice dešavaju se u daleko složenijem operativnom kontekstu od onoga koji smo poznavali u, sada već sedam decenija dugom, postojanju organizacije UN.
Organizacija i njeni pripadnici se danas suočavaju s aktivnim neprijateljstvima u kojima strane u sukobu ne žele da pregovaraju, ili čak čine sve što je moguće da bi onemogućili i samo prisustvo i rad međunarodne organizacije na prekidu sukoba ili uspostavljanja mira. Žrtvovanja koje profesionalni pripadnici organizacije UN lično podnose, zajedno sa svojim porodicama, radi obavljanja ove časne, odgovorne i neretko opasne dužnosti, malo ko može da razume. Rad u UN zahteva znanje i profesionalno iskustvo, kao entuzijazam, ličnu stabilnost i staloženost, veliki kapacitet za borbu sa stresom, usredsređenost, pažnju, razumevanje, otvorenost i hrabrost.
Profesionalni pripadnik UN ne provede pored porodice i najmilijih u proseku oko 280 dana godišnje, pa i više, a to je nešto što se ne može ničim nadoknaditi. U narastajuće opasnim konfliktnim okruženjima, gde UN ponekad uspeva da realizuje samo ograničen stepen kritičnih zadataka, pripadnici mirovnih operacija su u konstantnoj životnoj opasnosti i često pod stalnom pretnjom, napadani, ali i ubijani. Statistike, u ovom slučaju, nisu ružičaste i predstavljaju nešto s čime se mora živeti, i što racionalan čovek ne može da zanemari.
Imajući u vidu Vaše ambicije i želje, gde vidite sebe za deset godina?
– Živimo u vremenu brzih i neočekivanih dešavanja, nemajući efikasnu kontrolu nad dešavanjima mimo onih u našim ograničenim životnim prostorima. Vraćajući se na vaše prvobitno pitanje, gde sebe vidim u narednom periodu, izvesno je da ću se u skorom periodu okušati u novim profesionalnim izazovima u nekoj od, s aspekta bezbednosti, izazovnijih i zahtevnijih operacija, poput Somalije ili Sirije. S druge strane, posle skoro decenije rada u konfliktnim područjima, ne isključujem mogućnost da se opredelim i za pojedine humanitarne agencije UN ili regionalne komande UN na teritoriji Evropske unije. Ipak, moram priznati, internacionalno angažovanje, u kome preovladava zahtevno bezbednosno okruženje, te intenzivna upotreba najnovijih tehnologija i tehnoloških inovacija, jeste moja opredeljujuća oblast interesovanja.
Biljana MILjIĆ
Fotografije iz lične arhive
