Umiranje u albanskim močvarama - Od Skadra do Valone
Umiranje u albanskim močvarama
od Skadra do Valone
decembar 1915.
od Skadra do Valone
decembar 1915.
Kada se govori o Albanskoj golgoti i stradanju srpske vojske i civila, prva asocijacija su teško prohodne crnogorske i albanske planine. Srpskim vojnicima je mnogo teže od zime i snega padalo pešačenje kroz živo blato i albanske močvare. Za mnoge je to, nažalost, bio najteži i poslednji korak.
Do 21. decembra 1915. godine glavnina srpske vojske našla se na teritoriji Albanije. Vrhovna komanda i 1. Armija bile su u Skadru, 2. i 3. Armija, Odbrana Beograda i trupe Novih oblasti razmeštene su u okolini Lješa i Medove, Timočka vojska bila je oko Drača, a rezervne trupe oko Fijerija. U Skadarskoj grupi bilo je oko dve trećine ljudstva.
Prispeli vojnici i izbeglice bili su malaksali do krajnjih granica. Glad, višenedeljno pešačenje, zima i sneg na crnogorskim i albanskim planinama učinili su svoje. Sumornog izgleda, crnog lica i ugašnih očiju srpski vojnici ličili su na pokretne leševe.
Među vojnicima i izbeglicama počele su da se šire zarazne bolesti. Samo u lješkoj bolnici više od 2.000 njih podleglo je trbušnom i pegavom tifusu. Pojavila se i kolera, od koje je u skadarskim bolnicama umrlo više od 350 vojnika.
Situaciju je još više pogoršavala činjenica da na obalama Albanije srpsku vojsku nisu čekala ni konačišta, ni približno dovoljni magacini hrane, kao ni saveznički brodovi. Zbog nedostatka hrane samo u toku jedne noći u Skadru je umrlo 46 vojnika.
Kada su austrougarski ratni brodovi potopili italijanski konvoj koji je plovio ka Svetom Jovanu Meduanskom, saveznici su odlučili da transporte usmere sigurnijim putevima, prema lukama na jugu Albanije, što je za polumrtve ljude značilo nove marševe.
Duž primorja iz Skadra, preko Lješa za Drač, Fjer i Valonu vodio je put dugačak 250 kilometara, koji je više bio staza za tovarne konje. Put je presecao močvarno i blatnjavo Jadransko primorje i reke Bojanu, Drim, Mat, Išmu, Arzen, Škumbu, Semeni i Vojušu. Na tim rekama mostova gotovo da nije ni bilo, već su se prelazile malim skelama ili gazom.
Trupama je naređeno da se kreću po ešelonima. Ljudi su usled dugih marševa i močvarnog zemljišta bili gotovo bosi. Masovno su umirali od iscrpljenosti i bolesti. U dračkoj bolnici i u Fjeru do 26. januara 1916. lečeno je nekoliko hiljada vojnika, od kojih je 1.521 umro. Zabeleženo je da je u pravoslavnom Manastiru Svetog Vlaha, koji se nalazi u blizini Drača, sahranjeno oko 250 srpskih vojnika. Jedna od obližnjih njiva postala je grobnica za oko 700 umrlih Srba.
Na desnoj obali reke Vojuše, prema Valoni, izgrađen je logor za 10.000 ljudi. Kod sela Arte, 10 kilometara od Valone, na levoj obali u pravcu grada, obrazovan je logor koji je služio kao „rezervoar” ljudstva za ukrcavanje.
Bio je to močvaran i nezdrav teren, na koji su vojnici srpske vojske došli posle tromesečnog stradanja po Albanskom primorju. Tu su ih dočekale nove epidemije i poboljevanja. Srpski vojnici sahranjivani su i u pesku na samoj obali. More je veoma brzo počelo da otkriva njihove posmrtne ostatke.
Italijanski vojnici sakupljali su kosti srpskih vojnika i tokom 1916. i 1917. godine sahranjivali ih u posebnu kosturnicu. Zna se da je kosturnica srpskih vojnika koju su podigli Italijani postojala u selu Arte sve do Drugog svetskog rata. Danas u Valoni nema nijednog znamenja koje bi čuvalo sećanje na srpske vojnike i na mitsko stradanje koje su tih dana u albanskim močvarama doživeli srpski vojnici i civili.
Potpukovnik dr Dalibor Denda, naučni saradnik
Institut za strategijska istraživanja, Beograd
Institut za strategijska istraživanja, Beograd
FOTOGALERIJA
