Život na Solunskom frontu
Život na Solunskom frontu
1916–1918.
Po prestanku vojnih operacija na srpskom delu Solunskog fronta u poznu jesen 1916. srpski vojnici suočili su se s načinom ratovanja s kojim se nisu susretali tokom balkanskih ratova i u prve dve godine Prvog svetskog rata. Naviknuti na brzo pokretno ratovanje, koje je isključivalo dugotrajniji boravak u različitim privremenim utvrđenjima, teško su se navikavali na rovovski rat.
Rat na Solunskom frontu nije bio inertan, svakodnevno je dolazilo do puškaranja i napada kako sa bugarske, tako i sa srpske strane, ali se linije fronta dugo nisu pomerale, skoro dve godine.
Takođe, s jeseni 1916. postalo je jasno da se srpska vojska neće brzo vratiti u okupiranu otadžbinu, što je izazivalo i povremene krize, pad raspoloženja i borbenog morala, s čim se srpska vojska do tada vrlo retko suočavala.
Vesti koje su posredstvom Crvenog krsta dolazile iz porobljene Srbije, u kojoj su ostale porodice, unosile su među srpske vojnike nemir, što je neprijateljska propaganda pokušavala da iskoristi i unese razdor u srpske vojne redove. Srpsko komandovanje je na različite načine nastojalo da odgovori izazovima te vrste.
Na prvoj liniji vojnici su se periodično menjali, tako da su se oni koji nisu bili angažovani na očuvanju i posedanju položaja odmarali. Uvedena su i odsustva koja su srpski vojnici i oficiri najčešće provodili u odmoru i provodu u Solunu.
Susreti s različitim kulturama i vojnicima savezničkih armija iz različitih delova sveta ostavili su na njih poseban utisak. Mnogi srpski vojnici su u Solunu prvi put sreli pripadnike drugih naroda, prvi put videli crnca, Azijata, čuli druge jezike…
Mesečne prinadležnosti koje je srpska vlada odredila svojim vojnicima trošene su tokom solunskih odsustava, ali je postojala i obaveza slanja dela novca porodicama u Srbiji kako bi se ublažio njihov očajan ekonomski položaj pod okupacijom.
Srpska vlada trudila se da sredstvima obezbeđenim iz mnogobrojnih ratnih kredita osigura sigurno, obilno i raznovrsno snabdevanje srpske vojske hranom, pa su se vojnici susreli s mnogim namirnicama kojih nije bilo u tradicionalnoj srpskoj kuhinji, što je ponekad dovodilo i do komičnih situacija.
U trenucima dokolice mnogi srpski vojnici bavili su se i umetničkim radom, a neretko se dešavalo da se u logorima čuje muzika i povede kolo. Tako su nastali mnogi umetnički predmeti izrađeni od drveta, čaura municije i drugih vojničkih predmeta, a napisane su i mnoge pesme, pripovetke i ratni dnevnici. Po jedinicama su organizovani horovi i pozorišne grupe.
Vojnici su u neposrednoj blizini fronta, od materijala koji im se našao u blizini, podizali spomenike svojim stradalim drugovima u borbama koje su se tih dana vodile na Solunskom frontu.
Tako je srpski vojnik na Solunskom frontu slobodne trenutke provodio u iščekivanju dana kada će započeti saveznička ofanziva, kada će se pobedonosno vratiti u svoju otadžbinu.
Dr Aleksandar Životić
Filozofski fakultet u Beogradu
Filozofski fakultet u Beogradu
FOTOGALERIJA
