Hrabrost starijeg vodnika Ivana Ristića dostojna divljenja
Spasavajući život unesrećene žene, stariji vodnik Ivan Ristić, komandir streljačkog voda u 11. pešadijskom bataljonu Prve brigade, nije ustuknuo pred izbezumljenim napadačem. Izlažući svoj život oštrici noža iskazao je svu odlučnost i hrabrost koji krase jednog pripadnika Vojske Srbije i zaslužio nepodeljeno divljenje i poštovanje kolektiva jedinice kao i celokupne javnosti.
Jesenje jutro, za njega radnog, petog novembra, starijem vodniku Ristiću nije nagoveštavalo da će za nekoliko trenutaka postati svedok i akter krvavog obračuna koji se dešavao na vašaru, preko puta kapije pančevačke kasarne „Stevica Jovanović“ u kojoj radi.- Dok sam se spremao da krenem vozilom na službeni zadatak u Novi Sad, spazio sam čoveka kako svom silinom nekakvom motkom udara ženu po glavi. Nisam mogao da poverujem očima. Kad se motka polomila od udaraca, čovek je iz automobila uzeo nešto i krenuo ponovo prema ženi koja je ležala na zemlji. Primetio sam da u ruci drži nož koji počinje da izbezumljeno zariva u telo žene. Sve se odvija gotovo u trenu... Okolo masa ljudi... Neki sve to nezainteresovano posmatraju, neki se sklanjaju u strahu, okreću glavu od krvavog prizora. Niko ne prilazi u pomoć već iznemogloj ženi koja vrišti, priča stariji vodnik Ristić.
Ne razmišljajući, iskočio je iz vozila, pretrčao put i svom silinom bacio se na napadača.
-U glavi mi je bilo samo jedno - oduzeti mu nož. Padamo i napadač i ja. Uspevam da sednem na njega, kolenom jedne noge mu pritiskam ruku sa nožem, drugim pod bradu. Od civila i dalje niko ne prilazi, barem da mi pomogne. Vidim pritrčavaju i vozač desetar Jovan Đokić i zastavnik Goran Vasić komandir straže. Uspevamo da napadaču oduzmemo nož i bacimo ga na haubu parkiranog automobila. Neko od posmatrača već je pozvao hitnu pomoć i policiju, ali vreme prolazi i niko se ne pojavljuje. Stiže prva pomoć, vojna, iz naše kasarne. Pružaju pomoć izbodenoj ženi i ubacuju je u kola. Mi izbezumljenog napadača zakrvavljnog pogleda držimo sve do dolaska policije. Nikada do sada nisam video kod čoveka takav pogled, pogled ubice, ali ne mogu da zaboravim ni bledo lice i krvavo telo nesrećne žene. Nakon svega toga u sebi sam tek poželeo da preživi ovaj brutalan napad - kaže Ristić i dodaje kako u tim trenucima nije razmišljao o sebi, porodici, ni mogućim posledicama. Važno mu je bilo jedino da spase ljudski život.
- Pokušavam da razumem ljude, njihovo (ne)reagovanje i strah u situacijama kada mogu biti povređeni, ili čak izgubiti život pomažući drugima. Ipak, uniforma Vojske Srbije je nešto sasvim drugo, nešto što obavezuje, što ne preza pred opasnošću. Pa ovo bi uradio svaki pripadnik moje jedinice, svaki pripadnik Vojske Srbije, bez dvoumljenja i ustezanja. Tako smo učeni! - zaključuje stariji vodnik Ivan Ristić.
