04.08.2016.
Сећање на страдање и прогон Срба
Централна државна манифестација посвећена обележавању Дана сећања на страдање и прогон Срба одржана је у земунском насељу Бусије, уз присуство председника Владе Републике Србије Александра Вучића, председника Републике Српске Милорада Додика, чланова влада Републике Србије и Републике Српске, чланова Народне скупштине Републике Србије, Народне скупштине Републике Српске, Српске православне цркве, дипломатског кора и многобројних грађана.
Обележавању Дана сећања на страдање и прогон Срба у име Министарства одбране и Војске Србије присуствовали су министар одбране Зоран Ђорђевић и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, са члановима оба колегијума и другим бројним припадницима МО и ВС.Парастос за све страдале Србе служио је патријарх српски Иринеј, а потом су се присутнима, поред „девојке из колоне“ избеглица Јелене Шарић, обратили председник Владе Републике Србије Александар Вучић и председник Републике Српске Милорад Додик.
Премијер Вучић је нагласио да је то тежак и тужан дан за Србију и Србе, али је поручио да „олуја“ више неће бити: „Србија се не хвали својом снагом, али је довољно јака да брине о свом народу и нико више неће дозволити такав погром“, рекао је Вучић.
Премијер је истакао да је Србија велика за све, и да нам не треба већа територија, већ само јача и стабилнија земља, а Крајишницима је рекао да су у Србији добродошли и да је Србија довољно велика да никога не мрзи, али да заборав никада неће добити они који су заборав очекивали. Навео је да Србија са Хрватском жели најбоље односе, али да жели да заштити своје људе, и да ће држава урадити све што може да заштити Србе у Хрватској.Крајишницима је још поручио да зна колико им је било тешко, али да су добили Србију и да је Србија добила њих. „Поново сте код своје куће и имате чиме да се поносите, ваша кућа је саздана на вашој жртви и то сећање ће трајати вечно, подсећаћемо се сваког 4. августа и Србија и Република Српска“, поручио је премијер.
Манифестација је настављена уметничким програмом под називом „Наша је туга... велика“.
