Србија, тамо далеко
Припадници српског контигента, који извршавају задатке у оквиру мандата мултинационалне операције УНИФИЛ у Либану, прославили су Видовдан, у бази Мигел де Сервантес 7-2 у којој су смештене команде Сектора Исток и Мултинационалне бригаде. Сто четрдесет два српска војника се потрудило да, бар на тренутак, приближи Србију обалама Средоземног мора и свим људима отвореног срца, који су то вече имали привилегију и част да буду међу три стотине одабраних званица.Вредне девојке и младићи, по први пут обучени у српске народне ношње у Либану спојили су неспојиво. Прослава је била скромна, а опет раскошна, весела, али не необуздано дивља, смерна, али опет довољно интригантна, пријемчива и свечана. Девојке, које су на један дан униформе замениле традиционалним ношњама, дочекале су команданта Сектора Исток шпанског генерала Алфреда Переза и чланове његовог штаба, као и представнике либанске и још 12 других светских војски, погачом и сољу. Мора се нагласити да су либански пријатељи, цивили, препознали овај чин добродошлице уз коментар, да наше културе спајају сличне традиције и да се осећају сједињени са српским народом.
Пажљиво осмишљен сценарио водио је госте кроз упознавање са значајем Видовдана за Србе. Тако је командант српског
контигента потпуковник Виктор Добрић у свом обраћању, суптилно прожео нит идеје Цара Лазара, да није важно каква и колика сила нас напада, већ величина светиње која се брани. Присутни су схватили да је управо Србија пре више од шест векова на пољу косовском бранила и тековине тадашње европске цивилизације, између осталих, и претке наших садашњих партнера и пријатеља.Генерал Перез похвалио је српске војнике и осврнуо се на храбру и поносну историју Србије. Такође, он је нагласио да су Срби својим, пре свега, војничким понашањем као и организационим способностима, подигли лествицу на један потпуно виши ниво и задали задатак осталим контигентима у мултинационалној операцији УНИФИЛ.
Свечаност је даље настављена веселим народним колима која су девојке и младићи извели као да им је управо народна ношња свакодневна униформа, а не опрема са знаком припадности српској војсци. Настављено је уз тактове и звуке традиционалних српских песама, прожетих родољубљем и патриотизмом, и позивом присутнима да се ухвате у коло, што је већина са задовољством прихватила. Гости су такође имали прилику да пробају традиционлну кухињу и пића.
Српски војници су се ове либанске вечери осећали као прави домаћини, иако заправо гости, док су формални домаћини, имали бар на тренутак прилику да осете шта значи бити угошћен на домаћиснки начин. Искусни познаваоци живота и рада припадника УН у Либану, искористили су прилику да искрено и из срца признају да су војници Војске Србије успели оно што многи нису, да на једну ноћ преселе Србију на азијски континент. Гости су осетили укус и мирис Србије, видели је и доживели, и на крају пожелели. Заједничко за свих три стотине душа је што су те вечери, са свете хришћанске земље, понели са собом нешто витешког духа, поноса и наде за будућност. Домовина те пријатне вечери била је тамо далеко, али је ипак учињено да буде никада ближе у срцима ових младих људи који је достојно и са поносом представљају.