Спокој вредан труда
Експедиција посвећена Албанској голготи успешно је завршена. Век касније све је другачије. Савремена опрема, храна, лепо време, асфалтирани путеви. Али пређена траса је иста. Од Пећи до Крфа. Три стотине километара, или у корацима – седам дана пешачења. Да су временски услови били тежи, пут би трајао двоструко дуже.Идеја о херојском подухвату у част прецима настала је три године раније. Први пут, у 100 година, Марко Николић, Немања Нешковић, Ненад Митровић и Марко Марковић прешли су један од праваца повлачења српске војске пешке, у истом периоду у децембру без икакве логистике. Путања је обухватила Пећ (Руговску клисуру) – Чакор – Девојачки крш – Плав – Гусиње – Врмошу – Селце – Тамару – Хоти – Скадар – Љеш – Драч – Крф. У повратку су обишли Српско војничко гробље у Солуну и попели се на Кајмакчалан, односно „капију слободе“ како су га наши преци називали.
Прелазили су око 30 километара дневно. Ушушкани у врећама за спавање ноћи су проводили у шаторима. Није било могуће разапети шатор увек и свуда. Терен није увек раван и нису сва места ненасељена. Иако им је велики број Албанаца нудио преноћиште, експедиционари су то сваки пут одбили. Ниједном нису палили ватру из безбедносних разлога, а били су опрезни и с батеријским лампама. Ноћили су и у манастиру Високи Дечани и тамо имали „посебан статус“, иако то ни од кога нису тражили. Касније су сазнали да су их свако јутро спомињали на литургији.
На планинском делу су очекивали највише изазова – снег, лед, хладноћу, али тога није било. Како кажу, први знак да зима неће скоро доћи били су огромни и свежи трагови мечке. Међутим, животиња се нису плашили.
Четири члана експедиције веома су брзо прешла границу са Албанијом. Њени становници, као и црногорски, нису крили заинтересованост куда момци с ранчевима иду и због чега. Углас, по ко зна који пут, Николић, Нешковић, Митровић и Марковић понављају да су људи у Албанији сјајни, да никакав проблем са њима нису имали и да су им за све излазили у сусрет.
Спуштање кроз срце Проклетија до кањона Тамаре изазивало је другачији доживљај, јер је то једини пут који није асфалтиран и једини правац који је остао аутентичан. Од кањона Тамара креће асфалт који је за момке представљао агонију због жуљева. Такође, није било лако носити 20-25
килограма на леђима толико дуго, а као изазови 21. века поставили су се и тренуци на путевима где Албанци возе „као луди“.– Тражили смо путању која је требало да буде што више у планини и што даље од асфалта. Међутим, добар део води кроз равне путеве – приморски део Албаније је раван, монотон и психички заморан за пешачење, а то је практично две трећине пута – каже Митровић, капетан у Војсци Србије, који је додао да се у Албанији налази „велика закопана историја, посебно о средњовековним манастирима“.
На пут је кренуо и Марко Марковић, момак с најмање искуства у планинарењу, за чији успех остала тројица кажу да је „највећи, јер је све издржао“.
– Они су професионалци, а ја сам ипак морао мало да им отежам, јер би им у супротном било исувише једноставно. Овако неко стално кињи, запиткује, прави проблеме, даје нове идеје, хоће да запали логорску ватру и буни се запиткујући „зашто морамо да прелазимо по 30 километара дневно“. Уз мене оваквог, они су били поприлично толерантни – објашњава Марковић.
У Драчу је завршен копнени део путовања. Уследило је транспортовање на острво Крф. За њих четворицу најјачи утисак оставио је маузолеј на острву Видо. Кажу да је прилаз костурници нестваран и да је минут ћутања за све жртве „догађај с друге планете“. Обилазак Српског војничког гробља у Солуну и разговори са чуварима Пеђом и чика Ђорђем такође је за њих незаборавно искуство. На Зејтинлику су оставили заставу. Како каже Николић „бољег места за то нема, јер ту лежи око 8.000 Срба“.
У повратку су кренули у поход на Кајмакчалан - „врхунац њихове голготе“ – 54 километра у дану, 2.000 метара успона и спуста, 13,5 сати пешачења.
– Прелаз преко Кајмакчалана није се одиграо 1915. године, али подразумева „наш васкрс“. Наш поход трајао је дуго, био је исцрпљујућ, али је вредело. Хтели смо да доживимо макар мало снега, вејавице и услова од пре века, али време је било лепо. Више пута су Пеђа и чика Ђорђе нагласили да је Кајмакчалан био висок 2.530 метара надморске висине, али да се од пробоја и гранатирања наших трупа смањио за девет метара – каже Николић.Много се људи распитивало о могућностима да крену са четворицом храбрих момака. То није било могуће из много разлога – прерано је било организовати комерцијалну туру, требало би пре свега проверити добре правце и сазнати ко с каквим намерама иде.
– Морамо да се оканемо јефтиног патриотизма и фолклора и да схватимо да нам шајкаче, барјаци и слично уопште нису потребни. Треба на достојанствен начин приказати подухват, како се не би претворио у „параду“ – поручује Николић и предлаже свима да покушају да изведу подухват за живота, јер „када склопите мозаик видећете шта су ти људи доживели и зашто се 240.000 њих није вратило“.
Сања АНЂЕЛКОВИЋ
Снимили чланови експедиције
