Српски војник у Великом рату
Српски војник у Великом рату
Српска војска, која је своје борбене и моралне квалитете исказала у ратовима за ослобођење и уједињење, формирала се у дугом процесу борбе за обнову српске државности. Увођење опште војне обавезе 1862, а потом и обавезе служења војног рока 1882. године, приближило је модерно организовану српску војску сваком војноспособном становнику Србије.
Схватање војске као кључног ослонца српске државе и народа представљало је битну одредницу српског војничког менталитета. Највећи део српске војске чинили су војни обвезници, официри и подофицири углавном са села. Сељаци, који су били ослонац српске војске, учешће у одбрани земље нису схватали као принуду, већ као обавезу која је проистицала из суштине српске државе. А Србија је тада била држава слободних сељака, власника малих поседа, скромих животних навика, издржљивих и упорних, спремних на искушења, уверених да бране себе, своје породице и куће.
Политичке и социјалне слободе, широко распрострањено учешће српских сељака у политичком животу, распрострањено право да бирају, али и да буду бирани, учинили су да, за разлику од становника многих европских држава, српски сељаци краљевину којој су припадали прихвате као своју.
Ударци Аустроугарске и притисци на Краљевину Србију, као и покушаји да је економски угуше, додатно су хомогенизовали српски народ и допринели да српски сељак аустроугарску политику схвати као претњу сопственој егзистенцији. Зато је на оглас мобилизације српски сељак прихватио позив државе и одазвао се борби за одбрану отаџбине.
Просечан српски војник у Велики рат је отишао с 28 година, оставио је код куће на имању од неколико хектара ораница, ливада и шљивика жену и троје деце, а неретко и родитеље, браћу и сестре. Скроман начин живота и свакодневна изложеност тешком физичком раду чинили су га физички спремним и издржљивим. Често неписмен или једва писмен, своја морална начела темељио је на традиционалним вредностима, епској свести и националном завету.
Српски војник борио се храбро, како с непријатељем, тако и са свеопштом оскудицом. Иако је био обучен у модерну униформу, наоружан квaлитетном и савременом пушком, митраљезом и топом, важио је за најнеопремљенијег војника Великог рата. Српска влада се трудила да своју војску опреми најквалитетнијим оружјем и војном опремом, али ни оружја, ни муниције није било у довољним и потребним количинама. Но српски војник издржао је тешке борбе с честом надмоћнијим војскама великих империја. Суочавао се с епидемијама, хладноћом, глађу и суровом природом. Бранио је себе, своје најближе, своју веру, краља и отаџбину. Крај рата дочекао је као победник.
Српски војник је истински херој Великог рата.
Др Александар Животић
Филозофски факултет у Београду
Филозофски факултет у Београду
ФОТОГАЛЕРИЈА
