Војвода Степа Степановић
Војвода Степа Степановић
Степан Степановић рођен је 13. марта 1856. у селу Кумодраж код Београда. Oсновну школу и гимназију завршио је у Београду. Ступио је у 11. класу Артиљеријске школе 1874. године. Та класа изнедрила је неколико војвода и генерала који ће обележити године војевања у Србији са краја 19. и почетком 20. века. Степини класни другови били су Живојин Мишић и Михаило Рашић.
Као питомац-наредник учествовао је у српско-турским ратовима (1876–1878), у којима је стекао прва ратна искуства, први официрски чин и прва одликовања. Нарочито се истакао приликом ослобођења Врања.
Учествовао је у српско-бугарском рату 1885. године, где се и поред пораза српске војске истакао као командант батаљона. После рата успешно је положио испит за генералштабног официра. Обављао је значајне дужности, од помоћника начелника штаба дивизијске области до команданта пешадијске бригаде, био је начелник одељења у Министарству војном и помоћник начелника Главног генералштаба. Иако се на свим дужностима одликовао прецизним и ревносним радом, непрестано је тежио повратку у трупу.
У периоду непосредних ратних припрема за балканске ратове и Први светски рат највише времена провео је на дужности команданта дивизијске области. Најдуже се задржао на месту команданта Шумадијске дивизијске области у Крагујевцу. У то време је у два маха био и министар војни.
У балканским ратовима командовао је 2. Армијом. За његово име везане су успешна опсада Једрена и одбрана Пирота.
На почетку Великог рата био је на дужности начелника Штаба Врховне команде, заступајући привремено одсутног војводу Путника. Након тога преузео је команду над 2. Армијом, са којом је извојевао прву савезничку победу у том рату, победу на Церу. Због тога је унапређен у чин војводе.
До краја рата командовао је 2. Армијом, руководио њеним повлачењем преко Албаније и победама на Солунском фронту, које су крунисане тријумфом на Добром пољу.
На свој захтев пензионисан је по завршетку рата. У пензији је живео изузетно скромно, клонећи се покушаја и понуда да буде укључен у дневну политику. Одбио је понуђено место председника владе. Био је доживотни председник „Народне одбране”.
Умро је у Чачку 27. априла 1929. године.
ФОТОГАЛЕРИЈА
