Арчибалд Рајс
Арчибалд Рајс
Рудолф Арчибалд Рајс рођен је 1875. у јужнонемачкој покрајини Баден, у вишечланој земљопоседничкој породици. Након завршене гимназије отишао је на студије хемије у Швајцарску. По њиховом завршетку радио је на универзитету у Лозани, где је врло брзо постао редовни професор. Посебно се интересовао за фотографију и криминалистику, те је био један од пионира тих научних дисциплина у Европи.Кад су аустроугарске снаге током своје прве офанзиве на Србију у августу 1914. на просторима Мачве и Подриња починиле застрашујуће ратне злочине, српска влада га је ангажовала да их као независни стручњак истражи и информише европску јавност о оном што се десило.
Посетивши крајеве у којима су се злочини десили и видевши истражни материјал српских власти, запањен размерама и бестијалношћу почињених ратних злочина, на основу темељне криминалистичке анализе написао је низ текстова и брошура који су објављени у неутралној Швајцарској. Информисао је европску јавност о страхотама аустроугарских злочина и битно утицао на промену изразито негативне слике о Србима и Србији коју су аустроугарска и немачка пропаганда настојале да створе.
После пробоја Солунског фронта кретао се кроз Србију заједно с јединицама Моравске дивизије, извештавајући европску штампу о успесима српске војске, врлинама српског народа, последицама аустроугарске и бугарске окупације, као и размерама пустошења и пљачкања Србије. На крају Првог светског рата истраживао је бугарске ратне злочине почињене током окупације Србије и о својим резултатима извештавао европску јавност. У својству експерта био је члан српске делегације на Мировној конференцији у Паризу.
Током рата заволео је Србе и Србију, па је одлучио да након рата остане у Србији. Својим радом много је утицао на подизање техничког нивоа југословенске полиције, унапређење њене организације и метода рада.
Вечно везан за српски народ, завештао је да након смрти његово срце буде положено на Кајмакчалан. Ипак, разочаран у нове односе и појаве у српском послератном друштву, посебно дешавања на унутрашњем политичком плану, повукао се из јавног живота и живео скромно.
Умро је у својој вили на Топчидеру 8. августа 1929. године. Сахрањен је уз највише државне почасти на Топчидерском гробљу. Урну с његовим срцем на Кајмакчалану оскрнавили су Бугари током окупације у Другом светском рату.
Александар Животић
Филозофски факултет у Београду
Филозофски факултет у Београду
ФОТОГАЛЕРИЈА
