Страдање Срба у логору у Араду
Страдање Срба у логору у Араду
1914–1918.
1914–1918.
Прогон српског становништва са територије Аустроугарске монархије почео је одмах након убиства престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву. По избијању рата интернације угледних српских интелектуалаца, али и локалног српског становништва из пограничних области монархије, из Срема, јужног Баната, Херцеговине и источне Босне, постале су учестале.
За потребе интернације српског и осталог монархији потенцијално нелојалног становништва, 1914. године формирано је више логора. По злу је остао чувен логор у Араду, који се тада налазио на територији Аустроугарске, а данас припада Републици Румунији.
Први транспорти интернираца ка арадској тврђави кренули су већ на самом почетку рата, после хапшења Срба у Белој Цркви и Панчеву. Транспорти из Босне и Херцеговине почели су 10. августа 1914. године. За четири године рата у Арад је интернирано око 5.500 Срба из Аустроугарске монархије. У интернацију су одвођене читаве породице, укључујући и жене и децу.
Арад је служио и као пролазни логор за ратне заробљенике српске војске у време прве и друге аустроугарске офанзиве на Србију у лето и јесен 1914. године, док су им крајња одредишта били логори у аустријском делу монархије.
У Араду се нашао и део интернираца из Србије након окупације државне територије крајем 1915. године. Они су довођени железницом, спровођени под стражом градским улицама до тврђаве, где су затварани у казамате, мемљиве подземне ходнике до којих није допирала светлост.
Због велике преоптерећености логора по троје људи спавало је на једној сламарици. Многи логораши остали су без удова због нелечене гангрене. Од лоших хигијенских услова ширио се неподношљив смрад, док је лоша исхрана додатно доприносила бедном стању интернираних. Све то погодовало је појави заразних болести, тифуса и туберкулозе. Епидемија тифуса харала је од децембра 1914. до марта 1915. године и однела је велики број живота.
Логорско особље тешко је злостављало интерниране Србе, који су мучени жеђу, тучени до смрти и стављани у окове, а поједине жене су силоване.
Сматра се да је у току рата кроз логор у Араду прошло око 15.000 српских интернираца, као и мањи број Руса. Њих око 4.500 преминуло је због изузетно тешких животних услова и малтретирања. Један број интернираца сахрањен је на локалном градском гробљу у Араду, а преко 4.000 њих на интернирском гробљу поред тврђаве, на обали Мориша.
Од око 3.300 интернираних Херцеговаца кући се вратила само једна трећина, њих око хиљаду. Најстарији преминули Јаков Вујичић из Невесиња имао је 101 годину, а најмлађи Томо Спремо свега годину дана.
Потпуковник др Далибор Денда, научни сарадник
Институт за стратегијска истраживања, Београд
Институт за стратегијска истраживања, Београд
ФОТОГАЛЕРИЈА
