Рововски рат на Гучеву
Рововски рат на Гучеву
18. септембар – 6. новембар 1914.
18. септембар – 6. новембар 1914.
Непуних месец дана после Церске битке аустроугарске армије кренуле су у нови напад на Србију – 8. септембра 1914. напале су Мачву, али и планину Гучево, планински венац између Лознице и Бајине Баште.
Три пука српске војске на целом овом простору нису могла да спрече пребацивање непријатеља и његово наступање. Гучево је пало. Непријатељ је 15. септембра наставио даље да напредује. Врховна команда упутила је помоћ 3. Армији. На Гучево је пошла Комбинована дивизија, која је Аустроугаре већ једном победила на Церу. У силовитом нападу Гучево је враћено и успостављене су нове линије фронта.
Српска војска се ту укопала и на фронту дугом 17 километара остала је пуних 55 дана. Растојање између ровова негде је износило 50, а негде само седам метара. Српски војници су копали ровове што ближе непријатељу, како би били заштиђени од артиљеријске ватре.
На Гучеву се водила рововска борба, која ће касније постати главно обележје борби на Западном фронту. На десетак километара фронта ратовало је око 60.000 војника, дупло више аустроугарских него српских. Непријатељ је био надмоћнији и по броју топова и митраљеза.
Аустроугари су свакодневно засипали гранатама врх Гучева. Српски војници су се бранили, недостајало им је артиљеријске миниције. Главно оружје били су им бајонет и ручне бомбе. На Гучеву су српски војници први пут користили такозвану минску војну. Копали су тунеле испод непријатељских положаја и постављали мине како би аустроугарским снагама нанели што веће губитке.
Војници са обе стране ровова говорили су истим језиком. С једне стране били су Срби из Краљевине Србије, а са друге Хрвати, али и Срби из Аустроугарске царевине. Команданти аустроугарске војске препоручивали су да се Срби више не шаљу у извиђачке патроле јер се из њих нико не враћа. Забележено је да је само из једног пука за десет дана пребегло 25 подофицира српске националности.
На Гучеву је била и озлоглашена 42. аустроугарска домобранска дивизија, познатија као „Вражја дивизија”, која је већ учествовала у операцијама у Мачви и на Дринском фронту. У њој су претежно били Хрвати и други Јужни Словени. Тих дана у њеним редовима био је и млади водник наредник Јосип Броз Тито, који ће 30 година касније одиграти значајну историјску улогу као први човек комунистичке Југославије.
Непријатељ је 6. новембра скоцентрисао снаге и кренуо у напад. После скоро два месеца жестоке рововске борбе српска одбрана је пробијена. Под снажним притиском непријатеља Комбинована дивизија морала је да одступи са Гучева.
Захављујући храбрости коју су српски војници у тих 55 дана борбе показали, битка на Гучеву ушла је у легенду српског отпора и истрајности.
На Гучеву је шест месеци после битке био и амерички новинар Џон Рид, који је тада свету послао потресну репортажу о великима страдањима. „На једној страни брисаног простора били су српски ровови а на другој аустријски, делило их је десетак метара… Ходали смо по мртвима. Ноге би нам понекад упале у јаме трулог меса… пуних десет километара дужином врха Гучева мртви су били наслагани, велики број њих”, записао је Џон Рид.
Др Миле Бјелајац
Институт за новију историју Србије
Институт за новију историју Србије
ФОТОГАЛЕРИЈА
