Битка на Мачковом камену
Битка на Мачковом камену
8. септембар – 22. септембар 1914.
8. септембар – 22. септембар 1914.
Три дана након отпочињања српске офанзиве у Срему, 8. септембра 1914, балканско-аустроугарска армија започела је другу офанзиву на Србију. Упркос снажном отпору српске 3. Армије Аустроугари су успели да за два дана овладају планинским венцима Гучева, Борање и Соколске планине, чиме је отворен пут продирања ка Ваљеву и унутрашњости Србије.
Српска Врховна команда прекинула је операције у Срему и пребацила снаге на овај део фронта. Ускоро је цео штаб 1. Армије под вођством генерала Петра Бојовића, стигао у Пецку да управља фронтом на Соколској планини. У следећих неколико дана успели су да поново освоје скоро целу планинску греду. Снаге са Соколске планине до 19. септембра протерале су противника преко Дрине. Аустроугари су још једино држали узвишење Мачков камен. Две дунавске дивизије су после једног дана борбе ослободиле и овај део територије.
Аустроугари су прикупили чак пет бригада и кренули у сусрет српским пуковима. Поново је дошло до тешке борбе на Мачковом камену и Кошутњој стопи. Аустроугари су вратили део Мачковог камена. Два дана трајале су жестоке борбе Дунавске дивизије. Крајем дана 22. септембра, после тешких борби у којима је Мачков камен прелазио из руке у руку, српска војска добила је команду да се повуче. Мачков камен се више није могао бранити.
Остала је за сачувана преписка команданта пука са младим поручником, командиром чете. Команда је тражила одбрану положаја по сваку цену. Са прве линије стизали су одговори да су скоро сви изгинули и да положај више нема ко да брани. Преписка из команде завршава се поруком: „Сине, моли те тата, издржи још мало!”
У тим борбама Дунавска дивизија I позива имала је 5.772 борца избачена из строја, од тога 118 официра. Непријатељ је на попришту Мачковог камена затекао око 1.200 својих и око 800 мртвих српских војника. Посмртни остаци тих српских и аустроугарских војника чувају се у спомен-костурници цркве у Крупњу.
Аустроугарски савременици сведочили су да су их ове борбе толико исцрпеле да се све до нове офанзиве 7. новембра није могло напред. Фронт се стабилизовао у наредних педесет дана.
Др Миле Бјелајац
Институт за новију историју Србије
Институт за новију историју Србије
ФОТОГАЛЕРИЈА
