Колубарска битка
Колубарска битка
8. новембaр – 15. децембaр 1915.
8. новембaр – 15. децембaр 1915.
После битака на Дрини, 8. новембра 1914. започело је опште повлачење српске војске из Мачве, са Соколске планине, Борање и Мокре горе у правцу, Ваљева и Ужица. Код војске је наступио велики замор. У кишним и хладним јесењим данима владала је оскудица одеће, обуће и шаторских крила. Завладале су болести. Морал је почео да пада. Било је и дезертирања.
Врло брзо напуштено је и Ваљево и кренуло је даље повлачење на десну обалу Колубаре и Љига. Нова линија одбране ослањала се на непрекинути низ планина – на Повлен, Маљен, Сувобор и даље ка Руднику. Да би се фронт скратио и војска одморила напуштен је, не без дилема, и Београд, који су затим заузели Аустроугари. Нова линија успостављена је на Космају.
Српска војска није имала довољно артиљеријске муниције. Многе батерије слате су у позадину. Трупе су се без обзира на све огорчено бориле, стопу по стопу читавих месец дана. Није било лако ни Аустроугарима. Владали су исцрпљеност и глад. Набујали Љиг и Колубара, лоши и од блата непроходни српски путеви, радили су против освајача. Тиме је довршена такозвана дефанзивна фаза Колубарске битке.
Командант 1. Армије Живојин Мишић тражио је да његова војска напусти положаје на Сувобору и повуче се на Рудник, да се одмори и консолидује. Знао је да промрзла, изгладнела и слабо наоружана војска, која се дефанзивно брани на сувише широкој линији фронта, не може да дȃ никакве резултате. Мишић је морао чак и да запрети оставком ако се његова иницијатива не уважи. Командант Штаба Врховне команде војвода Радомир Путник сматрао је да би то условило и повлачење других армија. У дугом ноћном телефонском разговору нађена су решења прихватљива и за Мишића и за Врховну команду.
Ризик се исплатио, аустроугарска команда протумачила је напуштање положаја као крај српске војске. Али три дана одмора, храна, осушена одећа и обућа, повратили су дух војника. Пристигле су и последње резерве, међу њима и 1.300 каплара. питомци из скопске Школе резервних официра. Полетни и млади, они су унели нови дух међу саборце. У јединице су стизали и обвезници са југа, но најважније је било пристизање 20.000 француских граната. На првој линији фронта појавио се и стари краљ Петар Карађорђевић. Све је то подигло морал српској војсци.
Противофанзива је почела 3. децембра на сектору 1. Армије, на Сувобору и Маљену у правцу Ваљева и осталих армија, преко Колубаре и Космаја, ка Београду. До 15. децембра сломљен је отпор аустроугарске војске и ослобођена и последња стопа земље. У Србији је остало око 60.000 ратних заробљеника. Балканска аутроугарска армија изгубила је две трећине свог састава.
Један од најенергичнијих команданата у Колубарској бици, идејни творац многих одлука генерал Живојин Мишић, добио је чин војводе.
Др Миле Бјелајац
Институт за новију историју Србије
Институт за новију историју Србије
ФОТОГАЛЕРИЈА
