1.300 каплара
1.300 каплара
1914–1918.
У Првом светском рату на првој линији фронта нашли су се и синови српске интелектуалне и друштвене елите.1914–1918.
Српска Врховна команда позвала је у септембру 1914. на служење ђачког кадровског рока све студенте са продуженим роковима, редовна годишта ђака рођених 1892, као и тек регрутовано 1893. годиште. Мимо ранијих прописа примани су и ученици нижих школа и они који су имали завршену малу матуру. Неки су прекинули студије на најпрестижнијим европским универзитетима. Међу њима је било и синова министара, професора, високих официра, лекара, свештеника из свих крајева Србије, али и из Аустроугарске. Сви они упућени су до средине септембра у Школу резервних пешадијских официра у Скопљу. Било их је око 1.400, старости од 21 до 24 године.
Од пристиглих ђака и студената образован је Први скопски ђачки батаљон од шест чета, под командом потпуковника Душана Глишића. Прву чету сачињавали су ђаци из Ужица и Ваљева, другу Нишлије, Врањанци и Топличани, трећу Крагујевчани и Пироћанци, четврту углавном Београђани, док су у петој чети били ђаци регрути из Старе Србије и Македоније, Црне Горе и Аустроугарске. Шеста чета је формирана нешто касније, након пристизања студената из Русије, Немачке, Француске, Енглеске и Швајцарске.
Свих шест чета добило је и неформалне називе, настале из ђачких шала из времена обуке. Били су то Рузмарини, Калаштуре, Племићи, Букварци, Ћевабџије и Рмпалије.
Због недостатка официра скраћену обуку, која је трајала од средине септембра до средине новембра, изводили су тек произведени подофицири, питомци подофицирских школа, узраста од седамнаест до деветнаест година, који су исто завршили обуку по скраћеном поступку.
Заклетву су положили након две седмице, а после два месеца интензивне обуке, 14. новембра, дошла је наредба Врховне команде којом се полазници Школе за резервне официре унапређују у чин каплара и упућују на фронт. Већ наредног дана унапређени су у чин поднаредника.
У јединице су упућени у јеку Колубарске битке, по две чете у сваку од три српске армије, а стигли су 2. децембра и распоређени по двојица на чету, као командири десетина и помоћници командира водова.
Својим присуством на првој линији фронта значајно су подигли морал већ изможденим српским ратницима, који су се после крваве битке на Дрини од средине новембра налазили у повлачењу.
Многи од њих погинули су већ првог дана контраофанзиве, која је почела 3. децембра. У Колубарској бици живот је изгубило њих око 400, док је око 200 било рањено. Међу погинулима била су и два сина председника Народне скупштине Андре Николића.
Млади поднаредници унапређени су у чинове наредника почетком 1915. године, у јесен у чин потпоручника, а на Солунском фронту у чин поручника. До краја рата краја рата изгинуло их је две трећине.
У редовима 1.300 каплара били су и синови министара Љубе Давидовића, Петра Перуничића и Јаше Продановића, као и син Бранислава Нушића, који су погинули у борбама 1915. године, а син јединац Љубе Давидовића погинуо је у пробоју Солунског фронта.
Потпуковник др Далибор Денда, научни сарадник
Институт за стратегијска истраживања, Београд
ФОТОГАЛЕРИЈА
