Српски заробљеници у Бугарској
Српски заробљеници у Бугарској
1915–1918.
Након слома Србије у јесен 1915. године у заробљеничким и интернирским логорима у Бугарској нашло се више од 65.000 српских војника и грађана. Бугарска војска заробила је око 39.000 припадника војске Краљевине Србије, док је број интернираних цивила варирао.1915–1918.
Одвођења у логоре у Бугарској одвијала су се у четири главна периода. Први талас био је у зиму 1915, а следећи након уласка Румуније у рат августа 1916. године, када је интернирано становништво из пограничних области Србије са Румунијом. Интернације српских цивила доживеле су врхунац од марта до новембра 1917, после слома Топличког устанка, када су у логоре упућивани цивили без обзира на пол и узраст. Последњи, најмање успешан талас интернирања спроведен је након пробоја Солунског фронта.
У Бугарској су српски војни заробљеници и цивили смештани на разним локацијама. Највећи логор био је у Сливену, са више од 19.000 заробљеника. Следили су логори у Софији и Фердинанду са по 7.000 заробљеника, док је у Старој Загори, Орханију и Горном Паничареву било смештено најмање по 3.000 људи. Српски заробљеници налазили су се и у Трнову и Пловдиву.
Српски и румунски ратни заробљеници у Бугарској имали су лошији третман од осталих савезничких ратних заробљеника због анимозитета из Другог балканског рата и ратне пропаганде која је владала. Остале су забелешке енглеских официра ратних заробљеника, који су сведочили да су се Бугари према Србима брутално односили, као према псима – тукли су их штаповима, изгладњивали и строго кажњавали.
Заробљеници су смештани у дрвене бараке, конфисковане куће или јавне зграде. Један од највећих проблема било је одржавање хигијене. Прљаве кухиње и тесне бараке пуне вашију и других штеточина биле су погодне за ширење зараза, од којих су најчешће биле тифус, дизентерија и маларија. Недостајало је лекара, медицинског особља и лекова, па су многим заробљеницима као последица нелечене гангрене ампутирани удови. Сви ратни заробљеници, осим официра, болесних и рањених, морали су да раде шест и по дана недељно. Заробљеници су упућивани и на рад у рудницима.
Након рата у Бугарској пописана су 5.952 гроба интернираних српских грађана и ратних заробљеника на више од 38 локација. Подаци инспектората америчког министарства рата много су већи – 47.000 умрлих српских ратних заробљеника и интернираца.
У Бугарској скоро да нема спомен-обележја погинулим српским војним заробљеницима и интернирцима. У Софији постоји споменик ратним заробљеницима из балканских ратова и Првог светског рата, где је забележено само 500 имена умрлих српских војника и цивила. У Пловдиву постоји гробље енглеских војних заробљеника… Не постоји ниједан траг о страдању српских цивила и војника у Пловдиву у периоду Великог рата.
Потпуковник др Далибор Денда, научни сарадник
Институт за стратегијска истраживања, Београд
Институт за стратегијска истраживања, Београд
ФОТОГАЛЕРИЈА
