Умирање у албанским мочварама - Од Скадра до Валоне
Умирање у албанским мочварама
од Скадра до Валоне
децембар 1915.
од Скадра до Валоне
децембар 1915.
Када се говори о Албанској голготи и страдању српске војске и цивила, прва асоцијација су тешко проходне црногорске и албанске планине. Српским војницима је много теже од зиме и снега падало пешачење кроз живо блато и албанске мочваре. За многе је то, нажалост, био најтежи и последњи корак.
До 21. децембра 1915. године главнина српске војске нашла се на територији Албаније. Врховна команда и 1. Армија биле су у Скадру, 2. и 3. Армија, Одбрана Београда и трупе Нових области размештене су у околини Љеша и Медове, Тимочка војска била је око Драча, а резервне трупе око Фијерија. У Скадарској групи било је око две трећине људства.
Приспели војници и избеглице били су малаксали до крајњих граница. Глад, вишенедељно пешачење, зима и снег на црногорским и албанским планинама учинили су своје. Суморног изгледа, црног лица и угашних очију српски војници личили су на покретне лешеве.
Међу војницима и избеглицама почеле су да се шире заразне болести. Само у љешкој болници више од 2.000 њих подлегло је трбушном и пегавом тифусу. Појавила се и колера, од које је у скадарским болницама умрло више од 350 војника.
Ситуацију је још више погоршавала чињеница да на обалама Албаније српску војску нису чекала ни коначишта, ни приближно довољни магацини хране, као ни савезнички бродови. Због недостатка хране само у току једне ноћи у Скадру је умрло 46 војника.
Када су аустроугарски ратни бродови потопили италијански конвој који је пловио ка Светом Јовану Медуанском, савезници су одлучили да транспорте усмере сигурнијим путевима, према лукама на југу Албаније, што је за полумртве људе значило нове маршеве.
Дуж приморја из Скадра, преко Љеша за Драч, Фјер и Валону водио је пут дугачак 250 километара, који је више био стаза за товарне коње. Пут је пресецао мочварно и блатњаво Јадранско приморје и реке Бојану, Дрим, Мат, Ишму, Арзен, Шкумбу, Семени и Војушу. На тим рекама мостова готово да није ни било, већ су се прелазиле малим скелама или газом.
Трупама је наређено да се крећу по ешелонима. Људи су услед дугих маршева и мочварног земљишта били готово боси. Масовно су умирали од исцрпљености и болести. У драчкој болници и у Фјеру до 26. јануара 1916. лечено је неколико хиљада војника, од којих је 1.521 умро. Забележено је да је у православном Манастиру Светог Влаха, који се налази у близини Драча, сахрањено око 250 српских војника. Једна од оближњих њива постала је гробница за око 700 умрлих Срба.
На десној обали реке Војуше, према Валони, изграђен је логор за 10.000 људи. Код села Арте, 10 километара од Валоне, на левој обали у правцу града, образован је логор који је служио као „резервоар” људства за укрцавање.
Био је то мочваран и нездрав терен, на који су војници српске војске дошли после тромесечног страдања по Албанском приморју. Ту су их дочекале нове епидемије и побољевања. Српски војници сахрањивани су и у песку на самој обали. Море је веома брзо почело да открива њихове посмртне остатке.
Италијански војници сакупљали су кости српских војника и током 1916. и 1917. године сахрањивали их у посебну костурницу. Зна се да је костурница српских војника коју су подигли Италијани постојала у селу Арте све до Другог светског рата. Данас у Валони нема ниједног знамења које би чувало сећање на српске војнике и на митско страдање које су тих дана у албанским мочварама доживели српски војници и цивили.
Потпуковник др Далибор Денда, научни сарадник
Институт за стратегијска истраживања, Београд
Институт за стратегијска истраживања, Београд
ФОТОГАЛЕРИЈА
