Топлички устанак
Топлички устанак
фебруар–март 1917.
фебруар–март 1917.
Повлачењем српске војске са државне територије није престао и оружани отпор окупатору на територији Краљевине. У земљи је остао један број српских војника који је заостао у повлачењу, као и рањеника који су избегли заробљавање. Били су ту и младићи који у време окупације 1915. године нису стасали за војну службу. Они су се крили од окупатора по шумама и планинама. Многи су поседовали оружје које нису хтели да предају. Почео је постепено да се рађа организован покрет отпора.
На стварању отпора током лета 1916. почео је да ради двадесетшестогодишњи резервни потпоручник српске војске Коста Војиновић Косовац, који је заостао у повлачењу у Косовској Митровици. Он је у Лепосавићу формирао илегалну чету, која је временом прерастала у Ибарско-копаонички одред.
Крајем септембра 1916. године у Топлицу је из Солуна авионом послат и резервни поручник Коста Миловановић Пећанац, војвода из српске четничке акције у Македонији. Пећанац је добио задатак да организује покрет и да у позадини ступи у акцију кад српска војска и савезници пробију фронт и стигну до Скопља.
Ситуација у Србији посебно је била тешка у бугарској окупационој зони. Била је забрањена употреба српског језика, српски обичаји, спаљиване су српске књиге. Спровођене су мере интернације, реквизиције и пљачке. Званична бугарска политика сматрала је да у Поморављу живи посрбљено бугарско становништво којем треба вратити бугарску свест.
Непосредни повод за побуну била је најављена мобилизација српских младића у бугарску војску 9. фебруара 1917. године. Српски младићи бежали су од мобилизације и склањали су се у већ и онако препуне шуме. Убрзо је дошло и до повремених сукоба између српских одметника и бугарских потерних јединица.
На састанку у селу Обилић 22. и 23. фебруара, како је у свом дневнику забележио Коста Пећанац, вође покрета отпора донеле су одлуку да се крене у устанак. Против је био само Пећанац, који је сматрао да је сувише рано и да би у складу са инструкцијама српске Врховне команде устанак требало координирати са акцијом српске војске на Солунском фронту.
Међутим, времена за чекање није било. Једини устанак у окупираној Европи избио је спонтано. Устанак је захватио Топлицу, Јабланицу, Јужно Поморавље, копаонички и крушевачки крај, као и делове источне Србије. Број устаника попео се на око 13.000. Куршумлија је ослобођена 27. фебруара, а 3. марта Прокупље и Блаце.
На слабо наоружане устанике, којима је недостајала муниција и тешко наоружање, кренуло је око 60.000 непријатељских регуларних војника, добро опремљених и наоружаних. Устанак је угушен до краја марта. Велики број српских цивила, без обзира на пол и узраст, интерниран је у логоре. У одмазди над цивилним становништвом само у Топличком, Врањском и Нишком округу смртно је страдало 8.767 људи. Спаљено је више од 43.000 објеката.
Потпуковник др Далибор Денда, научни сарадник
Институт за стратегијска истраживања, Београд
Институт за стратегијска истраживања, Београд
ФОТОГАЛЕРИЈА
