Живот у окупираној Србији
Живот у окупираној Србији
1915–1918. година
1915–1918. година
По одступању српске војске ка Албанији у позну јесен 1915. године, Србија је три године била под аустроугарском, бугарском и делимично немачком окупацијом. Окупационе зоне раздвајала је река Морава.
Бугари су на окупираном подручју образовали две управне јединице: Војноинспекцијску област Морава, са седиштем у Нишу и Војноинспекцијску област Македонија, са седиштем у Скопљу.
Аустроугарском окупационом зоном управљао је Војногенерални гувернман, са седиштем у Београду.
Немачка је на ширем подручју уз Моравско-вардарску долину организовала Етапну зону са центром у Скопљу, обезбедивши тако контролу над важном саобраћајницом.
Окупациона власт прописала је бројне казнене мере, којима је било забрањено све што је носило или подсећало на српско обележје. Забрањена је ћирилица, а књиге на српском националном писму су спаљиване. Затворен је Универзитет и друге важне националне институције… Становништву је чак забрањено да носи и шајкачу.
Срби су применом силе били принуђени на поштовање новог поретка, који је министар спољних послова Аустроугарске барон Иштван Буријан оценио као суров режим који ће сломити српство и уништити његову снагу на дуже време.
Обе окупационе управе уредбама су одредиле могућност кажњавања становништва. Казне су биле новчане, казне затвора, интернирања, одвођења у таоце, до смртне казне која је изрицана за најтеже преступе.
Српски грађани кажњавани су првенствено да би се показала сила и суровост окупационе управе, а тек потом због разних прекршаја које су заиста и учинили.
По освајању Краљевине Србије окупациона власт је сву државну и знатан део приватне имовине прогласила за ратни плен. Првих дана и недеља окупације Србија је била препуштена на пљачкање војницима Централних сила.
Пљачка се наставила током окупације у виду конфискација, реквизиција и контрибуција. Остала су забележена сведочења да је на крају рата малтене немогуће било наћи бакарни суд за јело или црквено звоно, јер је све што је служило за потребе рата било одузето.
Београд је пре рата бројао око 90.000 становника, а крајем 1915. године у њему је живело само 15.000 људи. Живот у граду тих година био је тежи од живота на селу. Окупационе власти су одузимале станове, хране по градовима није било довољно, породице су сате проводиле у редовима за храну која се добијала на картице.
Српско друштво за време окупације може се назвати и женским друштвом. Недостајали су мушкарци у најбољим годинама. Многи су погинули у борбама, остали су ратовали или били интернирани. Стање је било неприродно и неуобичајено.
У бугарском окупационом делу спроводила се интензивна бугаризација становништва. Типична српска презимена, која се завршавају на „ић” мењана су у наставке са „ов” или „овски”… Деца су у школама учила на бугарском језику. Учитељи су им били из земаља Централних сила.
Велики број угледних Срба током окупационог периода интерниран је у логоре широм Аустроугарске и Бугарске. У логоре су одвођене чак и целе породице.
Сурдулица, последњи град ка граници са Бугарском, синоним је страдања Срба током периода окупације. Остало је забележено да је свакодневно ка Бугарској интернирано од 200 до 400 људи. Процењује се да је у Сурдулици убијено око 3.000 људи.
Топлички устанак, једини у поробљеној Европи тога времена, био је резултат репресалија бугарских окупационих власти.
Живот у окупираној Србији од 1915. до 1918. године чинила су масовна интернирања, убиства, реквизиција и немаштина…
Др Божица Младеновић
Филозофски факултет у Нишу
Филозофски факултет у Нишу
ФОТОГАЛЕРИЈА
