Бизерта: Срби у Тунису
Бизерта: Срби у Тунису
1916–1919.
Захваљујући напорима српске владе да се убрза евакуација трупа са албанске обале, из Драча је 6. јанура 1916. кренула прва лађа пут Бизерте, главне француске поморске базе на северу Туниса. До 24. јануара пребацивани су тешко болесни и рањени српски војници из албанских градова Драч, Медова и Валона.1916–1919.
Први српски војници који су стигли у Бизерту били су у веома лошем стању. Болесни и исцрпљени после вишенедељног пешачења преко планина Црне Горе и Албаније, личили су на костуре. Од фебруара до априла 1916. ту су долазили и српски војници са Крфа, већином болесни и здрави регрути резервних трупа и тешки болесници. Тако су Бизерта и француска северна Африка постали опоравилиште и полигон за обуку српске војске. Ту су касније на опоравак слати и рањени и болесни српски војници са Солунског фронта, чак и након његовог пробоја. У Бизерти се нашло и око 3.500 српских избеглица, тако да је између 1916. и 1919. у северној Африци боравило укупно око 60.000 Срба.
Изнемогли, оболели и рањени српски војници лечили су се у болницама у Бизерти и оближњем Феривелу (Мемзел Бургиба), али и у другим местима у Тунису, Алжиру и Мароку. Највеће болнице биле су морнаричка болница „Сиди Абдалах” у Мемзел Бургиби и болница „Сион” у Бизерти. Касарна „Ламберт” у Бизерти претворена је у болницу за српске војнике. У болницама на северу Африке лечено је укупно око 41.000 српских војника, од којих је око 24.000 поново упућено на фронт. Ту су после рањавања на Солунском фронту лечени и Милунка Савић, Флора Сендс и мајор Драгутин Гавриловић.
Најзаслужнији за брз и успешан опоравак српске војске у Тунису био је француски адмирал и гуверенер Бизерте Емил Гепрат. Он је, противно ставовима Врховне команде француске војске, одлучио да болесне српске војнике не смести у пустињу Сахару, већ у град Бизерту. Највећи број српских војника био је смештен у логору Лазуаз, на брду изнад Бизерте. Адмирал Гепрат је свакодневно обилазио српске војнике у болницама и логорима и бринуо да имају све што им је потребно. Због тога су га Срби прозвали „српска мајка”.
Сви српски војници на северу Африке били су потчињени српској Команди резервних трупа и подофицирских школа, формираној у Бизерти. Након опоравка на северу Африке следила је двомесечна борбена обука војника, а потом су упућивани назад на Солунски фронт. Добровољци, њих око 4.500, углавном Срба који су долазили из прекоморских земаља, пролазили су у Бизерти кроз основну војничку обуку у Добровољачком пуку, одакле су упућивани на прву линију и фронт. У пешадијској, коњичкој, музичкој и шоферској подофицирској школи обучавани су питомци, а у Резервном пуку српски војни обвезници који су се нашли у Африци, али и они који су приспевали из Грчке и Француске. Обуку у Бизерти прошло је око 23.500 војника.
Око 2.000 српских инвалида неспособних за борбу оспособљавани су у Инвалидском одреду за разне занате и послове у пољопривреди. Тамо је радило и Српско војничко логорско позориште и Штампарија српских инвалида, а излазио је и лист „Напред”.
На 24 гробља у северној Африци, на војничким гробљима у Тунису, Алжиру и Мароку, сахрањено је укупно око 3.200 српских ратника. Умирали су од тифуса, маларије, промрзлина и последица глади које су настале после Албанске голготе. Умирали су и од рана задобијених на Солунском фронту.
Потпуковник др Далибор Денда, научни сарaдник
Институт за стратегијска истраживања, Београд
