Живот на Солунском фронту
Живот на Солунском фронту
1916–1918.
По престанку војних операција на српском делу Солунског фронта у позну јесен 1916. српски војници суочили су се с начином ратовања с којим се нису сусретали током балканских ратова и у прве две године Првог светског рата. Навикнути на брзо покретно ратовање, које је искључивало дуготрајнији боравак у различитим привременим утврђењима, тешко су се навикавали на рововски рат.
Рат на Солунском фронту није био инертан, свакодневно је долазило до пушкарања и напада како са бугарске, тако и са српске стране, али се линије фронта дуго нису померале, скоро две године.
Такође, с јесени 1916. постало је јасно да се српска војска неће брзо вратити у окупирану отаџбину, што је изазивало и повремене кризе, пад расположења и борбеног морала, с чим се српска војска до тада врло ретко суочавала.
Вести које су посредством Црвеног крста долазиле из поробљене Србије, у којој су остале породице, уносиле су међу српске војнике немир, што је непријатељска пропаганда покушавала да искористи и унесе раздор у српске војне редове. Српско командовање је на различите начине настојало да одговори изазовима те врсте.
На првој линији војници су се периодично мењали, тако да су се они који нису били ангажовани на очувању и поседању положаја одмарали. Уведена су и одсуства која су српски војници и официри најчешће проводили у одмору и проводу у Солуну.
Сусрети с различитим културама и војницима савезничких армија из различитих делова света оставили су на њих посебан утисак. Многи српски војници су у Солуну први пут срели припаднике других народа, први пут видели црнца, Азијата, чули друге језике…
Месечне принадлежности које је српска влада одредила својим војницима трошене су током солунских одсустава, али је постојала и обавеза слања дела новца породицама у Србији како би се ублажио њихов очајан економски положај под окупацијом.
Српска влада трудила се да средствима обезбеђеним из многобројних ратних кредита осигура сигурно, обилно и разноврсно снабдевање српске војске храном, па су се војници сусрели с многим намирницама којих није било у традиционалној српској кухињи, што је понекад доводило и до комичних ситуација.
У тренуцима доколице многи српски војници бавили су се и уметничким радом, а неретко се дешавало да се у логорима чује музика и поведе коло. Тако су настали многи уметнички предмети израђени од дрвета, чаура муниције и других војничких предмета, а написане су и многе песме, приповетке и ратни дневници. По јединицама су организовани хорови и позоришне групе.
Војници су у непосредној близини фронта, од материјала који им се нашао у близини, подизали споменике својим страдалим друговима у борбама које су се тих дана водиле на Солунском фронту.
Tако је српски војник на Солунском фронту слободне тренутке проводио у ишчекивању дана када ће започети савезничка офанзива, када ће се победоносно вратити у своју отаџбину.
Др Александар Животић
Филозофски факултет у Београду
Филозофски факултет у Београду
ФОТОГАЛЕРИЈА
