08.02.2021.
Интервју потпредседника Владе Србије и министра одбране за лист “Политика”
Одлука о обавезном војном року до октобра
Израчунали смо да би за 10.000 регрута редовно служење војног рока годишње коштало укупно око осам милијарди динара
За нас је, као државу, важно да имамо младе људе који ће познавати војску и који ће знати како се брани земља. Постоји доста разлога због којих би они могли да буду мотивисани и задовољни служењем војног рока и да то не буде, како неки кажу, губљење времена већ корисно време, а да буду од користи и својој земљи, систему одбране и грађанима, каже у разговору за „Политику” Небојша Стефановић, потпредседник владе и министар одбране.
Он се јасно изјаснио да је за поновно увођење војног рока и тиме практично отворио друштвени дијалог о овој теми.
Како ће изгледати јавна расправа о могућем поновном увођењу обавезног служења војног рока?Јавна расправа се суштински већ води, и у стручним круговима и у јавности, можда само недостаје формализација те расправе у парламенту, што зависи од Народне скупштине. У наредним месецима очекујем да ће Генералштаб имати коначне ставове, као најозбиљнија стручна институција ове земље позвана да да мишљење о овом питању. Тада ћемо имати и формулисан став како желимо да војни рок изгледа, односно шта војска види као најбољи модел редовног служења, и колико би прецизно од разматраних од четири до девет месеци требало да траје. Очекујем, угрубо, да негде до септембра или октобра имамо одлуку државе да ли жели „одмрзавање” обавезе служења војног рока. До тада ћемо наравно имати све детаље како би војни рок изгледао. Постоје различита мишљења о томе, али са истим циљем ‒ да војска буде ефикаснија, да можемо да рачунамо на јачи састав, да сви задаци који буду стављени пред војску у наредном периоду могу да се изврше са довољним бројем људи и да један део људи вратимо у резервни састав. Ми током минулих десетак година нисмо десет генерација увели у резервни састав. Ти људи не могу бити упућени на било какав задатак, јер нису завршили ни основну обуку и немају никакво знање о војсци. Плус изгубили смо десет генерација које су старије од 65 година и које нису више у резервном саставу. То су неки од приоритета који ће утицати и на дефинисање и на дужину војног рока, али је ту још много параметара, почев од цене. Израчунали смо да би за 10.000 регрута редовно служење војног рока годишње коштало укупно око осам милијарди динара (униформе, храна, гориво, грејање, смештај, превоз...). Додатна цена би биле плате, уколико би се донела одлука да их регрути примају, и то би било још око 1,2 до 1,8 милијарди, у зависности да ли би биле 20.000 или 30.000 динара.
Да ли би био прихватљив модел који користе неке скандинавске земље, да се сви регрути уводе у евиденцију, а држава позива само неке од њих да служе војску?
Не, определили би се за то да сви који стичу законски основ и могу бити упућени на одслужење војног рока буду позивани. То је модел о ком разговарамо и за који мислим да би био најкориснији. Фактички би се сви који испуњавају услове позивали на одслужење војног рока, након што напуне 18. година. Наравно, постојала би могућност да се служење војног рока одложи због школовања или неког другог оправданог разлога. Такође, постојала би и могућност позивања на приговор савести, што постоји у уставу. Разматрамо и да ли би такве регруте упућивали у јединице на дужности које не подразумевају ношење оружја у можда дужем временском трајању од осталих регрута, или да војни рок служе у неким другим институцијама под другим условима. Дакле, то су све модели који постоје у Европи и у свету и ми разматрамо које су добре праксе. Војна обавеза би важила за мушкарце, док ће жене моћи и даље да служе војни рок добровољно, као што то могу и сада.
Осим традиције, шта је суштински разлог за враћање обавезе служења војног рока?
Традиција је важан елемент, али не и пресудан. За нас је, као државу, важно да имамо младе људе који ће познавати војску и који ће знати како се брани земља. Мислим да је важно и то што ће знања стечена у војсци моћи да користе и у животу ван војске. Рецимо, војници на одслужењу војног рока могу, чак и ако немају возачку дозволу Б, полагати за Ц категорију, чиме стичу аутоматски и Б категорију, и мислим да је то свакако значајна уштеда за њих, јер не морају сами да издвајају тај новац. Такође, могу да се оспособе за куваре, да науче да користе системе везе, да буду механичари и стичу друге праксе и искуства... Да прођу обуке у нашим јединицама, укључујући и специјалне, као и да служе у информатичким и научним четама, где би дали допринос систему одбране. И укупно постоји доста разлога због којих би млади људи могли да буду мотивисани и задовољни служењем војног рока и да то не буде, како неки кажу, губљење времена већ корисно време, а да буду од користи и својој земљи, систему одбране и грађанима. Имаћемо јачи резервни састав, а неки од њих сигурно ће пожелети и да остваре каријеру у војсци.
Колики је напор система одбране да се обезбеди довољан број професионалних војника?
Велики. То је било далеко лакше када је Србија била економски слаба. Повремено можемо чути од неких пензионисаних војних старешина како су лако попуњавали јединице у време када је просечна плата у Србији била око 300 евра, незапосленост око 26 одсто, те је једини сигуран посао могао да се нађе тамо где је био стално отворен конкурс, попут војске, без обзира на ниске плате. Данас привреда Србије јача, просечна плата у земљи је око 512 евра и имате могућности да нађете посао у различитим секторима. Илустрације ради, тренутно радимо на успостављању пешадијског батаљона у касарни у Лозници, где ми градоначелник каже да постоје две нове фабрике у којима је просечна плата 50.000 динара. Дакле, војска мора да стигне ту плату да би се неко определио да ради тежак посао професионалног војника. И то су све изазови са којима се суочавамо. Захвалан сам председнику Александру Вучићу што је имао слуха на тему плата, то сам му изнео чим смо обавили анализу шта је хитно потребно да се уради у систему одбране. То је нешто без чега нема напретка. Побољшање стандарда запослених и наставак опремања и модернизације војске су најзначајније циљеви, које сам поставио себи као приоритет у овом ресору. Изузетно сам задовољан што су плате нашим припадницима повећане, упркос свим искушењима и проблемима које је донела пандемија ковида 19. Ишли смо на нелинеарно повећање од 9,2 до 17,6 одсто за све припаднике ВС и МО. Највише повећање иде војницима, па онда подофицирима и на крају официрима. Хоћемо да људи у ВС и МО виде да њихова држава брине о њима.
Колика ће бити плата професионалних војника после најављених повећања?
У марту, када укупно повећање ступи, десетар са десетак година стажа ће имати 56.500 динара, што је скоро седам хиљада динара више него у децембру. И наравно није довољно, тако да ћемо и у овој години наставити да радимо на повећањима. Наш циљ да војник кад тек почне да ради има минимално 50.000 динара, а водник, као први подофицирски чин, да нема мање од 60.000 динара.
Које ће бити прве вежбе после шестомесечног мораторијума?
Одлука о мораторијуму на вежбе истиче 8. марта и прецизне договоре имаће тек по његовом истицању. У међувремену, разговарамо са свима, али вежбе још нису заказане. И страни партнери су свакако опрезни због ковида и од развоја ситуације са пандемијом ће наравно зависити даљи планови. Као неки значајнији термини за сада се помињу они у другој половини године. Фокусирани смо на вежбу „Платинасти вук” у бази „Југ”, у септембру или октобру, вежбу „Партнерство за мир”, која ће бити одржана на нашој територији, а добили смо позив и за трилатералну вежбу „Словенско братство” за крај септембра. Имаћемо и неколико билатералних вежби на нашој територији, које су у процесу договарања, али као што рекох, све зависи од ситуације са пандемијом ковида. Вежбаћемо са свима који то желе, јер је Србија војно неутрална, немамо никав проблем да имамо вежбе и са Русима, Американцима, државама ЕУ, Кином, НАТО, ОДКБ... Свима онима који ће помоћи да наша војска има бољу интероперабилност. Наш додатни фокус је, наравно, на земљама ЕУ зато што са њима имамо и велики број мисија и у Африци и на Блиском истоку, а размишљамо и о појачању мисије на Кипру. Ове мисије су изузетно важне за нас и да би наши војници стекли искуства и да би били компатибилни са јединицама ЕУ. Очекујем динамичну годину, али реално због ковида ће вероватно тек наредна бити са међународним вежбама у пуном замаху. Иначе највише волим када наши партнери из света дођу у Србију, јер овде на таквим вежбама можемо да ангажујемо највећи број припадника наших јединица, за које је то изузетно искуство.
Да ли ће, како је најављено, бити постављен радар на Златибору?
Радимо на постављању и те радарске тачке и на модернизацији радара који су у саставу војске, али разматрамо и шта би било потребно од нових. Наша жеља је и да вратимо радарску тачку на Копаонику, али ту постоје наравно проблеми који нису лако решиви. То међутим остаје стратешки циљ наше војске. Разговарао сам о томе и са командантом Кфора генерал мајорем Франком Федерићијем и командантом Здружених снага НАТО у Напуљу, адмиралом Робертом Бурком. Видећемо шта је став НАТО-а, пошто се та тачка на Копаонику налази у Копненој зони безбедности, која је и у надлежности команданта Кфора.
Због чега сте се заложили за интензивнију сарадњу ВС и Кфора?
Желим да увек имамо могућност брзе и директне комуникације, јер је Кфор ту да обезбеди стабилност на КиМ. Када дође до подизања тензија у нашој јужној покрајини веома је важно да Кфор предузме све кораке да се те тензије спусте и да заштити српско становништво, пошто албанско нико ни не угрожава. Тражио сам да Кфор пружи безбедност српском становништву и верујем да Федерићи разуме позицију српског народа. Такође, постоји могућност интензивирања заједничких патрола у циљу и побољшавања међусобног поверења и веће безбедности. Наиме, постоји проблем дивље сече шума у КЗБ, где су наоружани Албанци отварали и ватру, тако да мислим да би управо те учесталије заједничке патроле дуж административне линије смањиле ту врсту опасности. Сем тога, Такође, познато је да део држава учествује и у покушају трансформације тзв. КБС у тзв. војску и сматрамо да ту НАТО мора да има значајнију улогу и да спречи такву врсту деловања која није у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН. Кфор би управо ту могао да има значајнију улогу и да утиче да такве снаге не улазе на север КиМ без сагласности и не уносе страх међу српско становништво, спроводећи застрашивања Срба. Ту су наравно и могућности сарадње у заједничком супротстављању тероризму, с обзиром на повратак бораца са сиријског ратишта на КиМ, јер је међународни интерес спречити стварање терористичких ћелија.
Милан Галовић
Фото: Анђелко Васиљевић
