Никола Пашић

Никола Пашић
1845–1926.

Српски ратни премијер и министар иностраних послова Никола Пашић рођен је 1845. године у Зајечару. Студије технике започео је у Београду, а наставио као државни питомац у Цириху. Ту се сусрео са социјалистичким идејама и постао следбеник Светозара Марковића. По повратку у Србију политички се разишао с идејама социјалиста. Дао је оставку на државну службу и почео да се бави политиком.

Народни посланик постао је 1878. године. Заједно с групом политичких истомишљеника 1881. формирао је Народну радикалну странку. Борио се за начела парламентарне демократије и настојао да се ограниче широка владарска права. Услед Тимочке буне 1883. године био је приморан да оде у емиграцију у Бугарску. Из изгнанства се вратио након абдикације краља Милана. Убрзо је постао градоначелник Београда и први пут председник владе. Са повратком краља Милана у земљу започео је нови прогон Пашића. Чинило се да је његова политичка каријера завршена. Био је приморан да се јавно покаје и дистанцира од својих политичких другова у вези с Ивањданским атентатом.

Долазак династије Карађорђевића отворио је ново поглавље у његовом политичком деловању. Предводио је најјачу политичку странку у Србији. Пресудно је утицао на унутрашњу и спољну политику Краљевине Србије током деценије која је претходила ратовима за ослобођење и уједињење. Налазио се на челу српске владе у данима победе над Турском у Првом балканском рату и тешких искушења током сукоба с Бугарском у Другом балканском рату. Током јулске кризе 1914, а потом и аустроугарског ултиматума Србији, предводио је чврст курс српског отпора Аустроугарској. Пресудно је утицао на обликовање југословенског програма српске владе. Као истакнути русофил, ослањао се на руску политику на Балкану.

Бранећи ратне циљеве Србије често се сукобљавао са српским ратним савезницима. Трудио се да осигура етничке границе будуће југословенске државе, што је некада било у супротности са међусавезничким споразумима и обећањима.

Односи Николе Пашића и регента Александра захладнели су након што је током Женевске конференције новембра 1918. српски премијер попустио пред захтевима представника Народног вијећа Државе Словенаца, Хрвата и Срба који су ишли науштрб интереса династије Карађорђевића. Регент Александар зато није дозволио да Пашић образује прву владу југословенске краљевине, али је био сагласан да предводи делегацију нове државе на Париској мировној конференцији.

У Версају се Пашић упорно борио за међународно признање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, као и за формирање граница које би задовољиле интересе народа нове државе.

Председник владе Краљевине СХС постао је 1921. године. Крај његове политичке и животне каријере уследио је након што је краљ Александар, због корупционашких афера његовог сина Радета, одбио да му повери нов мандат.

Никола Пашић умро је у Београду 1926. године. Сахрањен је уз велике државне почасти.

Др Александар Животић
Филозофски факултет у Београду

ФОТОГАЛЕРИЈА