Србија међу савезницима током Великог рата
Србија међу савезницима током Великог рата
1914–1918.
1914–1918.
Србија је у Велики рат ушла без формалног савезничког односа са силама Антанте. Њени уговорни односи заснивали су се на ономе што је преостало из доба балканских ратова.
Црна Гора је одмах ступила у рат на страни Србије, а Србија је на себе преузела обавезу снабдевања црногорске војске и формирања црногорске врховне команде, уз стварање заједничког ратног плана.
Грчка у том сукобу није видела опасност по своје границе и није извршила савезничке обавезе.
Србија је у погледу снабдевања своје војске била зависна од савезника и своје обавезе према њима испуњавала је као да је члан савеза. На другој страни, силе Антанте одбијале су да Србији признају статус ратног савезника.
Посебни неспоразуми настали су када су силе Антанте, не схватајући тежину положаја Србије и њене војске, инсистирале на предузимању офанзиве у дубину аустроугарске територије. Српска војска је тада имала велике губитке.
Савезници нису обавештавали српску владу о преговорима које су водили са Бугарском, Италијом и Румунијом, којима су често за улазак у рат на страни Антанте нудили делове територије Краљевине Србије или просторе насељене већинским јужнословенским живљем. Озбиљне несугласице, посебно с Русијом која је међу савезницима сматрана главним заштитником српских интереса, избиле су након што је Бугарској нудила источне делове Македоније.
О садржају Лондонског уговора, којим су Италији обећане територије на Jадрану и у Истри, српска влада није ништа знала до почетка 1918. године. Слично је било и са преговорима с Румунијом и обећањима која су јој дата у погледу Баната.
Повлачење српске војске преко Албаније суочило je српску владу с одсуством савезничке помоћи. Руска интервенција утицала је на убрзање одлуке о спасавању српске војске с Албанског приморја, а тек након евакуације на Крф уследило је интензивно француско и британско снабдевање српских трупа.
Избијање револуције у Русији и њен излазак из рата условило је преоријентацију српске политике ка Француској, као главном заштитнику српских интереса.
Улазак у рат САД на страни Антанте посебно је утицао на положај српске владе и њене војске у изгнанству. Осим што су нудиле своје финансијске и индустријске ресурсе, САД су прокламованом политиком права народа на национално самоопредељење утицале на доношење одлуке о дефинитивном распаду Аустроугарске и јачање српске позиције међу савезницима. Заштитом српских и југословенских интереса у последњим фазама рата на Јадрану, САД су допринеле заштити граница будуће југословенске државе.
Др Александар Животић
Филозофски факултет у Београду
ФОТОГАЛЕРИЈА
