Храброст старијег водника Ивана Ристића достојна дивљења
Спасавајући живот унесрећене жене, старији водник Иван Ристић, командир стрељачког вода у 11. пешадијском батаљону Прве бригаде, није устукнуо пред избезумљеним нападачем. Излажући свој живот оштрици ножа исказао је сву одлучност и храброст који красе једног припадника Војске Србије и заслужио неподељено дивљење и поштовање колектива јединице као и целокупне јавности.
Јесење јутро, за њега радног, петог новембра, старијем воднику Ристићу није наговештавало да ће за неколико тренутака постати сведок и актер крвавог обрачуна који се дешавао на вашару, преко пута капије панчевачке касарне „Стевица Јовановић“ у којој ради.- Док сам се спремао да кренем возилом на службени задатак у Нови Сад, спазио сам човека како свом силином некаквом мотком удара жену по глави. Нисам могао да поверујем очима. Кад се мотка поломила од удараца, човек је из аутомобила узео нешто и кренуо поново према жени која је лежала на земљи. Приметио сам да у руци држи нож који почиње да избезумљено зарива у тело жене. Све се одвија готово у трену... Около маса људи... Неки све то незаинтересовано посматрају, неки се склањају у страху, окрећу главу од крвавог призора. Нико не прилази у помоћ већ изнемоглој жени која вришти, прича старији водник Ристић.
Не размишљајући, искочио је из возила, претрчао пут и свом силином бацио се на нападача.
-У глави ми је било само једно - одузети му нож. Падамо и нападач и ја. Успевам да седнем на њега, коленом једне ноге му притискам руку са ножем, другим под браду. Од цивила и даље нико не прилази, барем да ми помогне. Видим притрчавају и возач десетар Јован Ђокић и заставник Горан Васић командир страже. Успевамо да нападачу одузмемо нож и бацимо га на хаубу паркираног аутомобила. Неко од посматрача већ је позвао хитну помоћ и полицију, али време пролази и нико се не појављује. Стиже прва помоћ, војна, из наше касарне. Пружају помоћ избоденој жени и убацују је у кола. Ми избезумљеног нападача закрвављног погледа држимо све до доласка полиције. Никада до сада нисам видео код човека такав поглед, поглед убице, али не могу да заборавим ни бледо лице и крваво тело несрећне жене. Након свега тога у себи сам тек пожелео да преживи овај бруталан напад - каже Ристић и додаје како у тим тренуцима није размишљао о себи, породици, ни могућим последицама. Важно му је било једино да спасе људски живот.
- Покушавам да разумем људе, њихово (не)реаговање и страх у ситуацијама када могу бити повређени, или чак изгубити живот помажући другима. Ипак, униформа Војске Србије је нешто сасвим друго, нешто што обавезује, што не преза пред опасношћу. Па ово би урадио сваки припадник моје јединице, сваки припадник Војске Србије, без двоумљења и устезања. Тако смо учени! - закључује старији водник Иван Ристић.
