16.07.2017.
Припреме српских ракеташа за гађање на „Шабли 2017“
На полигону Бугарске армије “Шабла“ у току су интензивне припреме припадника 250. ракетне бригаде за противваздухопловна дејства РВиПВО за заједничко бојно гађање циљева у ваздушном простору са ракетним системима за ПВО.
Полигон на обали Црног мора, недалеко од Варне, није непознаница за српске ракеташе, јер је ово четврти пут да изводе заједничко гађање са бугарским колегама.
Претходних година, велике врућине биле су додатни изазов за свакодневне активности на полигону, а овогодишњи боравак на „Шабли“ остаће упамћен по неумољивом ветру који је често мењао интензитет и правац.
И летимичним погледом са осматрачнице командног места вежбе може се видети да се на полигону ужурбано ради, како би све било спремно за дан гађања, а упутства оних који су већ били у прилици да „препешаче“ полигон, драгоцена су помоћ онима који се први пут сусрећу са њим.
Пуковник Тиосав Јанковић, заменик команданта 250. ракетне бригаде, био је у прилици да учествује на гађањима на „Шабли“ и претходна три пута, и како истиче, оно што је константа свих ових година је да припадници наше војске том задатку приступају одговорно тако да путу за Бугарску претходе озбиљан рад и припреме.
- Разлика је то што је 2010. године било прво бојно гађање после рата. Већ 2011. године, неки модели гађања и алгоритми су били уходани и људи су стекли неко искуство, па смо дошли до тога да је овогодишње гађање постало рутински задатак – наглашава пуковник Јанковић додајући да, ипак, свако гађање, ма колико све било јасно и познато, носи са собом дозу неизвесности и да се ништа у потпуности не може предвидети, па се захтева брзо и промишљено реаговање.
Када је реч о обучености људства, пуковник Јанковић истиче да оваква гађања имају непроцењиву вредност, јер им претходе свеобухватне теоретске и практичне припреме.
- Они знају како све то изгледа теоретски и шта све треба да ураде, али тај осећај када послуга лансира ракету и чује звук стартног мотора, када осете вибрирање тла и виде експлозију ракете на екрану, а они који то гледају споља кад виде импресивни лет ракете, потпуно је други доживљај и то је онај најфинији завршни слој њихове обученост и знања – наглашава пуковник Јанковић додајући да управо због тога на „Шаблу“ ракеташи долазе мотивисани и професионално радознали, као и да је због тога оштра конкуренција ко ће бити изабран да представља нашу Војску на „Шабли“.
По доласку на „Шаблу“, највише посла било је на положају ракетно-техничке батерије, а заставник Бојан Петковић руковаоц на ракетном систему „КУБ“ који је трећи пут на „Шабли“, вођа је екипе за припрему ракета за бојево гађање.
Говорећи о искуствима са претходних гађања на том полгону, он истиче да су српски ракеташи пут Бугарске пошли са једним циљем – да изврше задатак успешно. Када је реч о стручној терминологији, с обзиром да опслужујемо иста средства и користимо исту литературу, мимоилажења нема, а сусрети на „Шабли“ прилика су и за размену искустава у домену струке.
- Као што је већ познато, гађање је круна обуке сваког ракеташа, а имајући у виду да је у претходном периоду, када је реч о нашој ракетно-техничкој батерији састав подмлађен, младе колеге сада су у прилици да то што су научили, овде на терену практично покажу – закључио је заставник Петковић.
Ове године на „Шабли“ су и две Јелене, а осим истог имена веже их и чињеница да су обе први пут на гађању на полигону на обалама Црног мора. Говорећи о својим утисцима, обе пре свега истичу захвалност на указаном поверењу и прилици да буду међу одабранима за „Шаблу“, а сложне су и у оцени да је искуство које ће том приликом стећи непроцењиво за будући рад у јединици.
Под маскираним шатором на положају ракетно-техничке батерије водник Јелена Стојчић, оператор на контролно-испитној станици део је тима задуженог за припрему ракета за предстојеће гађање.
-Ово ми је прилика да покажем шта сам научила у матичној јединици, а сарадња са бугарским колагама је на изузетном нивоу и зајено радимо на припреми ракета, како би све било спремно за гађање које нас очекује – каже водник Стојчић.
На другом крају полигона је њена колегиница водник Јелена Станковић оператор ручног праћења на ракетном систему „НЕВА“.
- У овој јединици сам шест година, а од војника до старешине постала сам завршавајући курсеве на које су ме претпотављени слали. Теорију сам научила из уџбеника, литературе и од старијих колега, а ово сматрам круном оспособљавања, јер нисам била у прилици да учествујем у оваквом гађању –наглашава водник Станковић.
ФОТО ГАЛЕРИЈА
